Са том идејом, Србија је 2006. године ратификовала Европску повељу о регионалним или мањинским језицима Савета Европе, чиме је показала жељу да допринесе заштити и очувању мултикултурализма и вишејезичности у Србији и Европи.
Ратификацијом овог међународноправног акта, посвећеног заштити и унапређењу мањинских језика, наша држава се обавезала на то да штити све језике којима се служе припадници националних мањина, и то у образовању, медијима, управним и судским поступцима, економском, друштвеном и културном животу. Ова права, која прописује и Устав Србије, имају богату и разнородну примену у пракси.
Свесна значаја образовања на матерњем језику у контексту очувања језика националних мањина, Србија обезбеђује, осим на српском језику, целокупно образовање на матерњем језику на још осам језика: албанском, босанском, бугарском, мађарском, русинском, румунском, словачком и хрватском.
Осим тога, још осам језика се изучава у оквиру наставног предмета Матерњи језик са елементима националне културе: буњевачки, влашки, македонски, немачки, ромски, словеначки, украјински и чешки језик, при чему приближно 60.000 деце похађа наставу на мањинским језицима на свим нивоима образовања.
Право на информисање на језику националне мањине остварује се у штампаним и електронским медијима. На мањинским језицима се издају новине, часописи, публикације, зборници, а електронски медији, радио и телевизија, емитују програме на језицима националних мањина, док се, у новије време, језици националних мањина користе као средство информисања и уопште јавне комуникације на интернет порталима и друштвеним мрежама.
У Србији је, поред српског језика, у службеној употреби још 12 језика националних мањина, док су влашки и ромски језик у службеној употреби у појединим насељеним местима.
Србија је поносна на политике мултикултуралности које постоје, нарочито у погледу вишејезичности у јавности. То је друштвена и културна вредност, која ни од кога и никада не сме да буде доведена у питање или оспоравана, него мора да се негује и стално развија, што су и праксе власти у нашој земљи.
Генерална скупштина Унеска је 1999. године прогласила 21. фебруар за Међународни дан матерњег језика као сећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки, у Источном Пакистану, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен зa званични.
Унеско указује на чињеницу да је језичка разноликост све угроженија и да више од 40 одсто светског становништва нема приступ образовању на језику који говори или разуме.