П:
О:
Читај ми
Србији није могуће наметнути решење будућег уређења Косова и Метохије
Београд/Баден,
26. новембар 2007.
Председник Владе Републике Србије Војислав Коштуница истакао је данас на преговорима о будућем уређењу покрајине Косово и Метохија у Бадену крај Беча да ни за кога не би било добро да негује илузију како је Србији могуће наметнути решење и да нико не треба да сумња да ће Србија поништити сваки једнострани акт.
Аутор:
Танјуг
Званични сајт Владе Србије преноси говор Војислава Коштунице у целини.
“Поштоване госпође и господо,
Завршна рунда текуће етапе преговарачког процеса о будућем уређењу покрајине Косово и Метохија представља прилику да сумирамо и сагледамо све важне елементе досадашњих разговора, а затим на тој основи утврдимо заједнички предлог компромисног решења. Ако би се показало да то још није могуће, наша би обавеза била да се сагласимо о наставку преговора и новом преговарачком процесу.
Битно је да се данас подсетимо пређеног пута и констатујемо да је питање пре свих питања било остваривање стандарда у покрајини. Када је постало јасно да постоје проблеми са остваривањем и елементарних стандарда, учињен је фундаментално погрешан покушај да се ово питање реши тако што се прешло на нову фазу названу „и стандарди и статус“. Пошто није било реално да овај погрешан приступ доведе до напретка, уместо да се полазна грешка исправи, следећи исту погрешну логику, учињена је нова грешка. Одмах се прешло на решавање питања статуса, а стандарди су склоњени и заборављени. И на крају, током преговора којима руководи тројка, дошли смо у заправо апсурдну ситуацију да се предлаже да заборавимо и статус и стандарде и да се окренемо постстатусним питањима, односно добросуседским и партнерским односима Србије и Косова као да је реч о две државе.
Својим конструктивним приступом Србија је показала потпуну спремност да преузме одговорност и пружи свој допринос решавању питања остваривања неопходних стандарда у покрајини. У истој мери, она је способна и спремна да пружи свој допринос проналажењу компромисног решења за будући статус Косова и Метохије, које мора бити сагласно са Повељом УН, Резолуцијом 1244, Завршним хелсиншким актом и Уставом Србије.
С друге стране, верујем да су вам више него добро познати разлози зашто Србија, као суверена, демократска и међународно призната држава, не може да разговара о питању добросуседских и партнерских односа са својом сопственом покрајином Косово и Метохија. Претпостављам да, поред свих до сада изнетих објашњења оваквог става, додатна нису потребна.
Разматрајући ситуацију у којој се данас налазимо и узимајући у обзир неоспорну и очевидну чињеницу да се укупна преговарачка позиција албанске стране своди на само једну реч – независност, због чега и није направљен суштински помак у преговорима, нашли смо се у положају да морамо пронаћи излаз и пут који води напред. Тај пут и тај излаз свакако није разговор о постстатусним питањима и тројка би требало да размотри конкретну сугестију да у свом извештају СБ предложи да се у наставку преговора утврди шта је постигнуто у остваривању стандарда у покрајини током претходне две године, од када трају преговори. Утолико пре што сваки напредак у испуњавању најосновнијих стандарда истовремено представља и корак ка проналажењу компромисног решења за статус покрајине. Пример са управо одржаних избора, на које не само да нису изашли Срби већ их је бојкотовало више од 50 одсто Албанаца, представља довољан разлог да се види шта се дешава са питањем испуњавања стандарда.
Свима је познато да је Каи Еиде у свом извештају из октобра 2005. године нагласио да је, када је реч о стандардима, стање у покрајини „мрачно и суморно“. И данас би посебну пажњу требало да обратимо на оцене амбасадора Еидеа: „Одсуство сигурности и непоштовање својинских права, као и неизвесност у погледу будућности, у великој мери су довели до тога да је процес повратка практично заустављен. Дубоко је уврежено мишљење да почионици злочина остају некажњени и да су могућности за поновно успостављање нормалног живота веома ограничене. Велика већина оних који су напустили Косово после јуна 1999. године није се вратила.“ Ове тврдње добијају још већу тежину када их доведемо у везу са прецизним подацима. Више од 60 одсто Срба са Косова и Метохије данас су интерно расељена лица у централној Србији. Ако изузмемо северни део Митровице, више је него поражавајућа чињеница да у Приштини, Призрену, Пећи, Гњилану, Урошевцу и другим косметским градовима нема више Срба; Срби у покрајини данас су углавном угрожено и обесправљено сеоско становништво.
О потпуној правној несигурности Срба најбоље говори податак да од 17.000 пресуда у имовинским споровима које су пред косметским судовима донесене у корист Срба, до сада практично ниједна није извршена. Од јуна 1999. године Српска православна црква на Космету изложена је суровом и смишљеном прогону. Потпуно или делимично је уништено око 150 српских православних цркава и манастира, православна гробља широм Космета су оскрнављена и у многим случајевима уништена.
Зар није логично и више него важно данас поставити питање да ли се током две године, колико је протекло од подношења Еидеовог извештаја, који је – да се подсетимо – означио зелено светло да започну преговори о статусу, стање у покрајини побољшало, или се погоршало, или стагнира? Јер не смемо заборавити на кључни став у његовом извештају да се мора инсистирати на томе да с применом стандарда треба наставити и током преговарачког процеса. Савет безбедности је, дакле, утврдио да разговор о будућем статусу Косова и Метохије не може да обустави расправу о стандардима, тачније речено о неиспуњености стандарда људских права у покрајини.
Завршна рунда текућих преговора је и прилика да се осврнемо на улогу посредничке тројке. Своју мисију тројка је започела доласком у Београд почетком августа, а за ова готово четири месеца у преговорима је, захваљујући несумњиво преданом раду, остварено неупоредиво више него током читавог претходног преговарачког процеса који је трајао готово годину и по дана. Када кажем да је остварено неупоредиво више, то могу одмах и да поткрепим.
Захваљујући много интензивнијем посредничком раду и чешћим састанцима, Србији је пружена прилика да развије своју аргументацију и на неоспорним примерима покаже да је предлог суштинске аутономије функционалан, одржив и да представља универзалан модел за решавање сличних питања широм света.
Веома је, сем тога, важно што је Србији омогућено да своју конструктивност покаже и тиме што је на сваком састанку износила нове аргументе и нове идеје како да се на компромисан начин реши будуће уређење покрајине. И на иницијативу тројке која се огледала у папиру познатом као „14 тачака“ Србија је на озбиљан начин реаговала да би, у виду коментара и амандмана, понудила своје виђење како треба да изгледа тих 14 тачака. И овом приликом Србија позива да се поново размотре наши предлози, а посебно они за тачке 1, 2, 5, 6, 8. и 14. Уколико би албанска страна, први пут у току преговора, пристала да направи макар један компромис и ако би прихватила предлоге које смо изнели за наведене тачке, уверен сам да бисмо се брзо и лако договорили о садржају преосталих тачака.
Иако сви позитивни помаци, без сумње остварени захваљујући напорима тројке, нису до сада довели до компромисног решења, они се ипак морају уважити и правилно вредновати. Корисно је присетити се да ниједно овако сложено питање, и поред најбоље воље и великих уложених напора, није могло да се реши преко ноћи. Светско искуство говори да су за трајно и праведно решење озбиљних проблема по правилу неопходни стрпљење, више добре воље и довољно времена.
Рекао бих нешто и о ономе што Србија очекује од тројке. Ми сматрамо да тројка треба да, према заслузи, високо оцени одговорну и конструктивну улогу Србије у преговарачком процесу. Разлози за то су чврсти, оправдани и многобројни. Ми, дакле, очекујемо да тројка с признањем узме у обзир то што Србија скрупулозно поштује Повељу УН, Резолуцију 1244 СБ, Завршни хелсиншки акт, што је привржена свим темељним начелима међународног права и што се придржава властитог Устава као гаранта правног поретка.
Осим тога, госпође и господо, Србија никоме није претила и никоме не прети, већ снажно инсистира да се кроз преговоре, а у складу са међународним правом, пронађе компромисно решење. Србија, као што вам је познато, не прети ни једностраним политичким потезима, већ, напротив, непрестано позива да се све три стране, дакле и међународна заједница и Србија и представници привремених институција, чврсто обавежу да нико неће предузети једностране кораке.
Подсећам вас и на то да је Србија у преговорима понудила косовским Албанцима статус најповлашћеније националне мањине, који постоји у данашњем свету. Понудили смо да разговарамо и упоредимо све примере суштинске аутономије који постоје или су замисливи, и да на основу тога постигнемо компромисан договор о таквом моделу суштинске аутономије који би обезбедио да косовски Албанци сами управљају својим животима, својом судбином и својом будућношћу.
Неоспорна је истина – и са њом се морамо суочити сви ми који смо овде данас – да Италија има Јужни Тирол, да Кина има Хонгконг и Макао, да Финска има Оландска острва, да Данска има Гренланд, да Шпанија има Каталонију и Баскију, да Србија има Косово и Метохију и да има још много сличних примера широм света који су решени универзалним моделом успостављања праве мере аутономије.
Ми очекујемо да тројка уважи више него снажне аргументе које је Србија износила. На све те разлоге рећи да је Србија изузетак, јединствен и непоновљив случај, и да од свих земаља на свету једино она може да буде распарчана, није ни правни, ни политички, ни логички, ни морални, ни историјски аргумент. Кратко речено, госпође и господо, то није никакав аргумент.
Желим да се, у овој прилици, непосредно обратим и албанској страни. И ви и ми добро знамо да историја нашег заједничког живота не траје ни годину, ни десет, ни сто година, већ да траје много векова и да ћемо и у будућности живети заједно. Зато је и за нас и за вас животно важно да пронађемо историјско компромисно решење, које ће задовољити обостране интересе. Покушајте да разумете аргумент да је српски народ пре осам векова саградио манастире Грачаницу и Високе Дечане, Пећку патријаршију и Богородицу Љевишку, и да то припада нама, српском народу, Српској православној цркви и држави Србији. Ми тражимо да се у то не дира, а прихватамо да ви, сагласно договореном решењу о суштинској аутономији, сами уређујете свој живот, да подижете и чувате своје светиње и градите своју будућност. На Косову има довољно места и да Србија сачува своју државност, свој народ и своје светиње, и да ви имате свој систем засебне и аутономне власти. Србија вама не може наметнути своје институције, али ни ви Србији не можете наметнути независност Косова и Метохије, јер је другачије записано у Повељи УН и Уставу Србије.
Дубље разумевање суштине дуготрајних српско-албанских односа упућује нас на закључак да у овом спору решење једноставно није могуће наметнути, већ да се до њега мора доћи историјским компромисом. Компромисна формула мора да садржи и изрази равнотежу обостраних интереса, која се може постићи тако што ће Србија сачувати државност и свој суверенитет и територијални интегритет, а косовски Албанци добити свој систем аутономне власти да би управљали својим животима и својом будућношћу. Позивам посредничку тројку да уложи додатан напор како би се у оквиру ове компромисне формуле пронашло споразумно решење. Могуће је да се у оквиру ове формуле решење не може постићи до 10. децембра, али би се, уз снажну подршку СБ, оно свакако могло пронаћи у сасвим догледној будућности.
Поштована господо, и сами сте могли да се уверите да је Србија потпуно опредељена за постизање компромисног решења, које би истовремено и подједнако уважило како државне и националне интересе Србије, тако и виталне интересе косовских Албанаца. Ми дубоко верујемо да је споразумно решење могуће пронаћи ако се уважи наш заиста минимални захтев, а то је да се поштују Повеља УН и Резолуција 1244 које гарантују суверенитет и територијални интегритет Србије. Ако албанска страна буде спремна да покаже одговорност и конструктивност макар у приближној мери у којој то Србија непрестано чини, и ако, као знак добре воље, буде спремна да искорачи макар један корак у сусрет сталним напорима Србије, то ће бити јасан знак да коначно почињемо да се крећемо према споразумном решењу.
С друге стране, ни за кога не би било добро да негује илузију како је могуће Србији наметнути решење. Нико не треба да сумња да ћемо ми сваки једнострани акт поништити, а једнострану независност третирати као непостојећу, неважећу и необавезујућу појаву.
На крају, госпође и господо, Србија као стара европска држава позива да се сви придржавамо међународног права и да се стриктно понашамо у складу са императивним мандатом СБ, свесни да само ово високо тело УН може да доноси одлуке које сви морају поштовати. Са своје стране, Србија ће као поуздан и одговоран партнер поштовати одлуке Савета безбедности Уједињених нација, а то исто очекује од свих учесника у процесу решавања будућег уређења покрајине Косово и Метохија”, истакао је председник Владе Србије.
“Поштоване госпође и господо,
Завршна рунда текуће етапе преговарачког процеса о будућем уређењу покрајине Косово и Метохија представља прилику да сумирамо и сагледамо све важне елементе досадашњих разговора, а затим на тој основи утврдимо заједнички предлог компромисног решења. Ако би се показало да то још није могуће, наша би обавеза била да се сагласимо о наставку преговора и новом преговарачком процесу.
Битно је да се данас подсетимо пређеног пута и констатујемо да је питање пре свих питања било остваривање стандарда у покрајини. Када је постало јасно да постоје проблеми са остваривањем и елементарних стандарда, учињен је фундаментално погрешан покушај да се ово питање реши тако што се прешло на нову фазу названу „и стандарди и статус“. Пошто није било реално да овај погрешан приступ доведе до напретка, уместо да се полазна грешка исправи, следећи исту погрешну логику, учињена је нова грешка. Одмах се прешло на решавање питања статуса, а стандарди су склоњени и заборављени. И на крају, током преговора којима руководи тројка, дошли смо у заправо апсурдну ситуацију да се предлаже да заборавимо и статус и стандарде и да се окренемо постстатусним питањима, односно добросуседским и партнерским односима Србије и Косова као да је реч о две државе.
Својим конструктивним приступом Србија је показала потпуну спремност да преузме одговорност и пружи свој допринос решавању питања остваривања неопходних стандарда у покрајини. У истој мери, она је способна и спремна да пружи свој допринос проналажењу компромисног решења за будући статус Косова и Метохије, које мора бити сагласно са Повељом УН, Резолуцијом 1244, Завршним хелсиншким актом и Уставом Србије.
С друге стране, верујем да су вам више него добро познати разлози зашто Србија, као суверена, демократска и међународно призната држава, не може да разговара о питању добросуседских и партнерских односа са својом сопственом покрајином Косово и Метохија. Претпостављам да, поред свих до сада изнетих објашњења оваквог става, додатна нису потребна.
Разматрајући ситуацију у којој се данас налазимо и узимајући у обзир неоспорну и очевидну чињеницу да се укупна преговарачка позиција албанске стране своди на само једну реч – независност, због чега и није направљен суштински помак у преговорима, нашли смо се у положају да морамо пронаћи излаз и пут који води напред. Тај пут и тај излаз свакако није разговор о постстатусним питањима и тројка би требало да размотри конкретну сугестију да у свом извештају СБ предложи да се у наставку преговора утврди шта је постигнуто у остваривању стандарда у покрајини током претходне две године, од када трају преговори. Утолико пре што сваки напредак у испуњавању најосновнијих стандарда истовремено представља и корак ка проналажењу компромисног решења за статус покрајине. Пример са управо одржаних избора, на које не само да нису изашли Срби већ их је бојкотовало више од 50 одсто Албанаца, представља довољан разлог да се види шта се дешава са питањем испуњавања стандарда.
Свима је познато да је Каи Еиде у свом извештају из октобра 2005. године нагласио да је, када је реч о стандардима, стање у покрајини „мрачно и суморно“. И данас би посебну пажњу требало да обратимо на оцене амбасадора Еидеа: „Одсуство сигурности и непоштовање својинских права, као и неизвесност у погледу будућности, у великој мери су довели до тога да је процес повратка практично заустављен. Дубоко је уврежено мишљење да почионици злочина остају некажњени и да су могућности за поновно успостављање нормалног живота веома ограничене. Велика већина оних који су напустили Косово после јуна 1999. године није се вратила.“ Ове тврдње добијају још већу тежину када их доведемо у везу са прецизним подацима. Више од 60 одсто Срба са Косова и Метохије данас су интерно расељена лица у централној Србији. Ако изузмемо северни део Митровице, више је него поражавајућа чињеница да у Приштини, Призрену, Пећи, Гњилану, Урошевцу и другим косметским градовима нема више Срба; Срби у покрајини данас су углавном угрожено и обесправљено сеоско становништво.
О потпуној правној несигурности Срба најбоље говори податак да од 17.000 пресуда у имовинским споровима које су пред косметским судовима донесене у корист Срба, до сада практично ниједна није извршена. Од јуна 1999. године Српска православна црква на Космету изложена је суровом и смишљеном прогону. Потпуно или делимично је уништено око 150 српских православних цркава и манастира, православна гробља широм Космета су оскрнављена и у многим случајевима уништена.
Зар није логично и више него важно данас поставити питање да ли се током две године, колико је протекло од подношења Еидеовог извештаја, који је – да се подсетимо – означио зелено светло да започну преговори о статусу, стање у покрајини побољшало, или се погоршало, или стагнира? Јер не смемо заборавити на кључни став у његовом извештају да се мора инсистирати на томе да с применом стандарда треба наставити и током преговарачког процеса. Савет безбедности је, дакле, утврдио да разговор о будућем статусу Косова и Метохије не може да обустави расправу о стандардима, тачније речено о неиспуњености стандарда људских права у покрајини.
Завршна рунда текућих преговора је и прилика да се осврнемо на улогу посредничке тројке. Своју мисију тројка је започела доласком у Београд почетком августа, а за ова готово четири месеца у преговорима је, захваљујући несумњиво преданом раду, остварено неупоредиво више него током читавог претходног преговарачког процеса који је трајао готово годину и по дана. Када кажем да је остварено неупоредиво више, то могу одмах и да поткрепим.
Захваљујући много интензивнијем посредничком раду и чешћим састанцима, Србији је пружена прилика да развије своју аргументацију и на неоспорним примерима покаже да је предлог суштинске аутономије функционалан, одржив и да представља универзалан модел за решавање сличних питања широм света.
Веома је, сем тога, важно што је Србији омогућено да своју конструктивност покаже и тиме што је на сваком састанку износила нове аргументе и нове идеје како да се на компромисан начин реши будуће уређење покрајине. И на иницијативу тројке која се огледала у папиру познатом као „14 тачака“ Србија је на озбиљан начин реаговала да би, у виду коментара и амандмана, понудила своје виђење како треба да изгледа тих 14 тачака. И овом приликом Србија позива да се поново размотре наши предлози, а посебно они за тачке 1, 2, 5, 6, 8. и 14. Уколико би албанска страна, први пут у току преговора, пристала да направи макар један компромис и ако би прихватила предлоге које смо изнели за наведене тачке, уверен сам да бисмо се брзо и лако договорили о садржају преосталих тачака.
Иако сви позитивни помаци, без сумње остварени захваљујући напорима тројке, нису до сада довели до компромисног решења, они се ипак морају уважити и правилно вредновати. Корисно је присетити се да ниједно овако сложено питање, и поред најбоље воље и великих уложених напора, није могло да се реши преко ноћи. Светско искуство говори да су за трајно и праведно решење озбиљних проблема по правилу неопходни стрпљење, више добре воље и довољно времена.
Рекао бих нешто и о ономе што Србија очекује од тројке. Ми сматрамо да тројка треба да, према заслузи, високо оцени одговорну и конструктивну улогу Србије у преговарачком процесу. Разлози за то су чврсти, оправдани и многобројни. Ми, дакле, очекујемо да тројка с признањем узме у обзир то што Србија скрупулозно поштује Повељу УН, Резолуцију 1244 СБ, Завршни хелсиншки акт, што је привржена свим темељним начелима међународног права и што се придржава властитог Устава као гаранта правног поретка.
Осим тога, госпође и господо, Србија никоме није претила и никоме не прети, већ снажно инсистира да се кроз преговоре, а у складу са међународним правом, пронађе компромисно решење. Србија, као што вам је познато, не прети ни једностраним политичким потезима, већ, напротив, непрестано позива да се све три стране, дакле и међународна заједница и Србија и представници привремених институција, чврсто обавежу да нико неће предузети једностране кораке.
Подсећам вас и на то да је Србија у преговорима понудила косовским Албанцима статус најповлашћеније националне мањине, који постоји у данашњем свету. Понудили смо да разговарамо и упоредимо све примере суштинске аутономије који постоје или су замисливи, и да на основу тога постигнемо компромисан договор о таквом моделу суштинске аутономије који би обезбедио да косовски Албанци сами управљају својим животима, својом судбином и својом будућношћу.
Неоспорна је истина – и са њом се морамо суочити сви ми који смо овде данас – да Италија има Јужни Тирол, да Кина има Хонгконг и Макао, да Финска има Оландска острва, да Данска има Гренланд, да Шпанија има Каталонију и Баскију, да Србија има Косово и Метохију и да има још много сличних примера широм света који су решени универзалним моделом успостављања праве мере аутономије.
Ми очекујемо да тројка уважи више него снажне аргументе које је Србија износила. На све те разлоге рећи да је Србија изузетак, јединствен и непоновљив случај, и да од свих земаља на свету једино она може да буде распарчана, није ни правни, ни политички, ни логички, ни морални, ни историјски аргумент. Кратко речено, госпође и господо, то није никакав аргумент.
Желим да се, у овој прилици, непосредно обратим и албанској страни. И ви и ми добро знамо да историја нашег заједничког живота не траје ни годину, ни десет, ни сто година, већ да траје много векова и да ћемо и у будућности живети заједно. Зато је и за нас и за вас животно важно да пронађемо историјско компромисно решење, које ће задовољити обостране интересе. Покушајте да разумете аргумент да је српски народ пре осам векова саградио манастире Грачаницу и Високе Дечане, Пећку патријаршију и Богородицу Љевишку, и да то припада нама, српском народу, Српској православној цркви и држави Србији. Ми тражимо да се у то не дира, а прихватамо да ви, сагласно договореном решењу о суштинској аутономији, сами уређујете свој живот, да подижете и чувате своје светиње и градите своју будућност. На Косову има довољно места и да Србија сачува своју државност, свој народ и своје светиње, и да ви имате свој систем засебне и аутономне власти. Србија вама не може наметнути своје институције, али ни ви Србији не можете наметнути независност Косова и Метохије, јер је другачије записано у Повељи УН и Уставу Србије.
Дубље разумевање суштине дуготрајних српско-албанских односа упућује нас на закључак да у овом спору решење једноставно није могуће наметнути, већ да се до њега мора доћи историјским компромисом. Компромисна формула мора да садржи и изрази равнотежу обостраних интереса, која се може постићи тако што ће Србија сачувати државност и свој суверенитет и територијални интегритет, а косовски Албанци добити свој систем аутономне власти да би управљали својим животима и својом будућношћу. Позивам посредничку тројку да уложи додатан напор како би се у оквиру ове компромисне формуле пронашло споразумно решење. Могуће је да се у оквиру ове формуле решење не може постићи до 10. децембра, али би се, уз снажну подршку СБ, оно свакако могло пронаћи у сасвим догледној будућности.
Поштована господо, и сами сте могли да се уверите да је Србија потпуно опредељена за постизање компромисног решења, које би истовремено и подједнако уважило како државне и националне интересе Србије, тако и виталне интересе косовских Албанаца. Ми дубоко верујемо да је споразумно решење могуће пронаћи ако се уважи наш заиста минимални захтев, а то је да се поштују Повеља УН и Резолуција 1244 које гарантују суверенитет и територијални интегритет Србије. Ако албанска страна буде спремна да покаже одговорност и конструктивност макар у приближној мери у којој то Србија непрестано чини, и ако, као знак добре воље, буде спремна да искорачи макар један корак у сусрет сталним напорима Србије, то ће бити јасан знак да коначно почињемо да се крећемо према споразумном решењу.
С друге стране, ни за кога не би било добро да негује илузију како је могуће Србији наметнути решење. Нико не треба да сумња да ћемо ми сваки једнострани акт поништити, а једнострану независност третирати као непостојећу, неважећу и необавезујућу појаву.
На крају, госпође и господо, Србија као стара европска држава позива да се сви придржавамо међународног права и да се стриктно понашамо у складу са императивним мандатом СБ, свесни да само ово високо тело УН може да доноси одлуке које сви морају поштовати. Са своје стране, Србија ће као поуздан и одговоран партнер поштовати одлуке Савета безбедности Уједињених нација, а то исто очекује од свих учесника у процесу решавања будућег уређења покрајине Косово и Метохија”, истакао је председник Владе Србије.
-
Београд, 5. мај 2024.Васкршња честитка директора Канцеларије за Косово и Метохију
-
Београд, 3. мај 2024.Петковићу забрањен улазак на Косово и Метохију
-
Београд, 2. мај 2024.Неопходно хитно формирање ЗСО
-
Београд, 30. април 2024.Kроз дијалог наћи решење за забрану динарског платног промета на...
-
Београд, 29. април 2024.Наставак систематског насиља над српским народом на Космету
-
Београд, 25. април 2024.Забележен још један етнички мотивисани инцидент на Космету
-
Београд, 23. април 2024.Међународна заједница да заштити елементарна људска права Срба...
-
Београд/Њујорк, 22. април 2024.Континуирано правно и физичко насиље Приштине над Србима на...
-
Београд, 22. април 2024.Срби бојкотовали референдум о смени градоначелника на северу...
-
Београд, 19. април 2024.Ескалаторни потези Куртија воде Србе ка хуманитарној катастрофи