П:
О:
Читај ми
Неопходно пронаћи стабилно, одрживо и функционално решење за уређење Космета
Беч,
5. новембар 2007.
Председник Владе Републике Србије Војислав Коштуница истакао је данас на разговорима о будућем уређењу Косова и Метохије у Бечу да је Србија са своје стране спремна на озбиљан разговор и да жели да се подробно размотре суштинске теме које су отворене, у искреном уверењу да би на тај начин био учињен значајан корак ка постизању споразумног решења.
Слева: Министар за Косово и Метохију у Влади Србије Слободан Самарџић, председник Владе Србије Војислав Коштуница, председник Републике Србије Борис Тадић и министар спољних послова у Влади Србије Вук Јеремић
Аутор:
Танјуг
Званични сајт Владе Србије преноси говор Војислава Коштунице у целини.
„Поштована господо,
Чињеница да је на овој рунди преговора Србија заступљена на највишем државном нивоу недвосмислено сведочи о нашој спремности и решености да кроз данашњи разговор заједничким напором учинимо озбиљан корак напред према постизању демократског и компромисног решења за будуће уређење покрајине Косово и Метохија.
Од самог почетка преговора, Србија је на сваком састанку излазила са новим аргументима и новим идејама како да дођемо до споразума. Као потврду свог конструктивног приступа, и данас смо спремни да косовским Албанцима понудимо да заједнички размотримо неколико веома важних питања, што би нас могло приближити компромису и договору. Ако представници албанске стране и даље не желе да разговарају о предлозима Србије, па одбацују и саму такву могућност, ми смо спремни и да у разговору пођемо од неколико ставова које заступају они сами.
Током досадашњих разговора могла су се уочити три става која заступају косовски Албанци. Први је да Србија већ осам година не управља покрајином Косово и Метохија; други да је неопходно пронаћи стабилно, одрживо и функционално решење; а трећи да је предлог Србије о суштинској аутономији ствар прошлости. Овом трећем треба додати и нешто што је заједничко албанској страни и једном делу међународне заједнице, а то је примедба да предлог Србије о суштинској аутономији наводно постоји само на папиру, да је сувише апстрактан, да није животан, да је нејасан, па да је самим тим и неодржив и нефункционалан.
Србија се, за ову прилику, потпуно слаже да су ово све суштинске теме и да је неопходно да их заједнички и пажљиво размотримо. Пођимо зато од албанског става да Србија не влада својом покрајином Косовом и Метохијом већ осам година, што косовски Албанци износе као важан аргумент у прилог независности покрајине. Овде се, међутим, намеће суштинско питање које гласи: да ли чињеница да мисија УН осам година управља Косовом и Метохијом јесте аргумент у прилог дефинисању суштинске аутономије за албанску националну мањину у покрајини, или се та чињеница може и сме употребити као опредељујући аргумент за распарчавање Србије, која је демократска држава и чланица УН?
Најзад, нису УН дошле на Косово и Метохију да би се успоставила нова држава на територији међународно признате државе и чланице самих УН, већ мисија УН има мандат да омогући путем компромиса утврђивање будућег уређења покрајине уз пуно поштовање међународног права, Повеље УН и Резолуције 1244.
Ми указујемо, и о томе бисмо желели да разговарамо, на то да постоји пример где је једна покрајина била не осам, него више од сто година ван управе своје државе. Треба имати на уму и околност да та управа није била под мандатом УН, већ да је реч о колонијалној управи. И дакле, не после осам, него после више од сто година дошло је до споразумног решења статуса Хонг Конга, који је задобио положај специјалне административне области, али под јасним суверенитетом Кине и у оквиру њеног територијалног интегритета.
Сматрамо да се сви можемо сложити како овај аргумент заслужује да буде свестрано размотрен и укључен у даљи процес проналажења заједничког решења.
Други став о којем је потребно да разговарамо односи се на неопходност проналажења стабилног, одрживог и функционалног решења за уређење покрајине. Тврдити да распарчавање Србије и мењање њених међународно признатих граница противно њеној вољи води миру, стабилности, одрживости и функционалности у постизању решења за будући статус Косова и Метохије не делује ни уверљиво, ни оправдано, ни рационално. Пошто сам већ навео пример и контекст споразумног решења за статус Хонг Конга, могли бисмо да се додатно послужимо том аналогијом, тим пре што је споразум о којем је реч постигнут у скорашње време, пре свега десет година.
Стабилност, одрживост и функционалност модела примењеног у случају Хонг Конга почивају на чињеници да се до њега дошло споразумним путем, уз уважавање темељног принципа на којем почива савремени међународни поредак, а то је поштовање суверенитета и територијалног интегритета међународно признатих држава. И случај Хонг Конга је управо добар пример који показује да се до стабилног и доброг решења никако не може доћи једностраним акцијама, већ искључиво споразумно, и једино уз поштовање Повеље УН и њених фундаменталних принципа. Оног часа када се прибегне једностраним корацима нестају стабилност, одрживост, па самим тим и било која врста функционалности, а уместо тога долази до стварања хроничних жаришта, продубљивања кризе и озбиљне нестабилности.
Посебну пажњу би требало да посветимо трећој врсти ставова који су, као што је назначено, у одређеној мери заједнички албанској страни и једном делу међународне заједнице. Дакле, да ли предлог Београда о суштинској аутономији постоји само на папиру, да ли је заиста реч о једном потпуно апстрактном моделу за који се не зна тачно шта значи, да ли би могао уопште да опстане у стварности, па самим тим и да ли је функционалан? На овако формулисан став ми реагујемо пуном спремношћу да разговарамо и да заједнички погледамо како ствари изгледају управо у реалности, у животу, на терену, а не на папиру.
Предлажемо да, следећи нешто раније успостављену аналогију, паралелно размотримо и упоредимо папир Србије о суштинској аутономији Косова и Метохије и споразумно решење о положају Хонг Конга као специјалне административне области унутар Кине. Наш аргумент, о којем бисмо желели да разговарамо, гласи да модел Хонг Конга, за који нико не може оспорити да се показао као успешан, одржив, стабилан и функционалан, доказује да је наш предлог о суштинској аутономији у истој мери животан и да обезбеђује стабилно и одрживо решење статуса покрајине.
Чврсто смо уверени у то да не постоји озбиљан разлог зашто у даљем преговарачком процесу не бисмо паралелно упоредили предлог Србије о суштинској аутономији са споразумним решењем оствареним у аналогном случају Хонг Конга. На тај начин бисмо заједнички могли да оценимо да ли је идеја суштинске аутономије заиста само папирнат, са стварним животом неповезан предлог, или је реч о једном реалном решењу будућег уређења покрајине.
Ми сматрамо да је ово непобитан доказ конструктивног и веома одговорног приступа Србије преговарачком процесу. Желимо да на овај начин заједнички преиспитамо кључне елементе могућег споразума, а то су ван сваке сумње одрживост, стабилност, функционалност, животност и перспектива просперитета. Што је посебно важно, овакав приступ нас води споразуму, а не једностраним потезима, и изнад свега води нас споразуму који би био сагласан међународном праву, Повељи УН, Резолуцији 1244, Завршном хелсиншком акту и Уставу Србије.
С обзиром на то да је албанска страна до сада одбијала да разговара о предлогу Србије, уколико би се Приштина оглушила о понуду да се разговара и о наведеним ставовима, који управо од ње саме потичу, верујем да се не би могао избећи закључак да косовским Албанцима није стало до споразумног решења и да они зато у начелу одбијају заправо сваки дијалог.
Са своје стране Србија је спремна на озбиљан разговор и жели да се подробно размотре суштинске теме које су овде отворене, у искреном уверењу да бисмо на тај начин направили значајан корак ка постизању споразумног решења.
Допустите ми да резимирам: у својој конструктивности, Београд је данас спреман да косовским Албанцима уступи најширу аутономију и највиши степен самоуправе који ужива било која национална мањина било где на свету. Као што се до сада видело, за Србију (и ту, уосталом, почива права разлика између преговарачких ставова Београда и косовских Албанаца) постоји читав низ варијанти за решење, уз једину ограду да буде поштован универзални принцип немењања граница и незадирања у суверенитет међународно признатих држава.
Овакав приступ не може ни по једном мерилу бити стављен у исту раван са одбијањем да се разговара о било чему осим независности за Косово и Метохију, што је садржано у албанском предлогу за споразум о будућим добрим односима двеју суседних држава. И зато, са пуним покрићем државних установа и целокупне јавности Србије, понављам да Србија у овом тренутку косовским Албанцима нуди више него што је икада понуђено било којој националној мањини на територији било које земље. Али то заиста јесте доња линија испод које не само Србија него ни било која друга држава на свету не би могла да иде.
Све друго је кршење међународног права и закона на којима почива поредак савременог света. Противправно и брутално нарушавање суверенитета и територијалног интегритета једне међународно признате демократске државе представља политику силе и сигурно не може остати без последица, и то – будимо добро свесни – не само у непосредном регионалном окружењу. Зато искористимо прилику да кренемо путем компромиса и узајамних уступака, путем мира, здравог разума и правде за све“, поручио је председник Владе Србије.
„Поштована господо,
Чињеница да је на овој рунди преговора Србија заступљена на највишем државном нивоу недвосмислено сведочи о нашој спремности и решености да кроз данашњи разговор заједничким напором учинимо озбиљан корак напред према постизању демократског и компромисног решења за будуће уређење покрајине Косово и Метохија.
Од самог почетка преговора, Србија је на сваком састанку излазила са новим аргументима и новим идејама како да дођемо до споразума. Као потврду свог конструктивног приступа, и данас смо спремни да косовским Албанцима понудимо да заједнички размотримо неколико веома важних питања, што би нас могло приближити компромису и договору. Ако представници албанске стране и даље не желе да разговарају о предлозима Србије, па одбацују и саму такву могућност, ми смо спремни и да у разговору пођемо од неколико ставова које заступају они сами.
Током досадашњих разговора могла су се уочити три става која заступају косовски Албанци. Први је да Србија већ осам година не управља покрајином Косово и Метохија; други да је неопходно пронаћи стабилно, одрживо и функционално решење; а трећи да је предлог Србије о суштинској аутономији ствар прошлости. Овом трећем треба додати и нешто што је заједничко албанској страни и једном делу међународне заједнице, а то је примедба да предлог Србије о суштинској аутономији наводно постоји само на папиру, да је сувише апстрактан, да није животан, да је нејасан, па да је самим тим и неодржив и нефункционалан.
Србија се, за ову прилику, потпуно слаже да су ово све суштинске теме и да је неопходно да их заједнички и пажљиво размотримо. Пођимо зато од албанског става да Србија не влада својом покрајином Косовом и Метохијом већ осам година, што косовски Албанци износе као важан аргумент у прилог независности покрајине. Овде се, међутим, намеће суштинско питање које гласи: да ли чињеница да мисија УН осам година управља Косовом и Метохијом јесте аргумент у прилог дефинисању суштинске аутономије за албанску националну мањину у покрајини, или се та чињеница може и сме употребити као опредељујући аргумент за распарчавање Србије, која је демократска држава и чланица УН?
Најзад, нису УН дошле на Косово и Метохију да би се успоставила нова држава на територији међународно признате државе и чланице самих УН, већ мисија УН има мандат да омогући путем компромиса утврђивање будућег уређења покрајине уз пуно поштовање међународног права, Повеље УН и Резолуције 1244.
Ми указујемо, и о томе бисмо желели да разговарамо, на то да постоји пример где је једна покрајина била не осам, него више од сто година ван управе своје државе. Треба имати на уму и околност да та управа није била под мандатом УН, већ да је реч о колонијалној управи. И дакле, не после осам, него после више од сто година дошло је до споразумног решења статуса Хонг Конга, који је задобио положај специјалне административне области, али под јасним суверенитетом Кине и у оквиру њеног територијалног интегритета.
Сматрамо да се сви можемо сложити како овај аргумент заслужује да буде свестрано размотрен и укључен у даљи процес проналажења заједничког решења.
Други став о којем је потребно да разговарамо односи се на неопходност проналажења стабилног, одрживог и функционалног решења за уређење покрајине. Тврдити да распарчавање Србије и мењање њених међународно признатих граница противно њеној вољи води миру, стабилности, одрживости и функционалности у постизању решења за будући статус Косова и Метохије не делује ни уверљиво, ни оправдано, ни рационално. Пошто сам већ навео пример и контекст споразумног решења за статус Хонг Конга, могли бисмо да се додатно послужимо том аналогијом, тим пре што је споразум о којем је реч постигнут у скорашње време, пре свега десет година.
Стабилност, одрживост и функционалност модела примењеног у случају Хонг Конга почивају на чињеници да се до њега дошло споразумним путем, уз уважавање темељног принципа на којем почива савремени међународни поредак, а то је поштовање суверенитета и територијалног интегритета међународно признатих држава. И случај Хонг Конга је управо добар пример који показује да се до стабилног и доброг решења никако не може доћи једностраним акцијама, већ искључиво споразумно, и једино уз поштовање Повеље УН и њених фундаменталних принципа. Оног часа када се прибегне једностраним корацима нестају стабилност, одрживост, па самим тим и било која врста функционалности, а уместо тога долази до стварања хроничних жаришта, продубљивања кризе и озбиљне нестабилности.
Посебну пажњу би требало да посветимо трећој врсти ставова који су, као што је назначено, у одређеној мери заједнички албанској страни и једном делу међународне заједнице. Дакле, да ли предлог Београда о суштинској аутономији постоји само на папиру, да ли је заиста реч о једном потпуно апстрактном моделу за који се не зна тачно шта значи, да ли би могао уопште да опстане у стварности, па самим тим и да ли је функционалан? На овако формулисан став ми реагујемо пуном спремношћу да разговарамо и да заједнички погледамо како ствари изгледају управо у реалности, у животу, на терену, а не на папиру.
Предлажемо да, следећи нешто раније успостављену аналогију, паралелно размотримо и упоредимо папир Србије о суштинској аутономији Косова и Метохије и споразумно решење о положају Хонг Конга као специјалне административне области унутар Кине. Наш аргумент, о којем бисмо желели да разговарамо, гласи да модел Хонг Конга, за који нико не може оспорити да се показао као успешан, одржив, стабилан и функционалан, доказује да је наш предлог о суштинској аутономији у истој мери животан и да обезбеђује стабилно и одрживо решење статуса покрајине.
Чврсто смо уверени у то да не постоји озбиљан разлог зашто у даљем преговарачком процесу не бисмо паралелно упоредили предлог Србије о суштинској аутономији са споразумним решењем оствареним у аналогном случају Хонг Конга. На тај начин бисмо заједнички могли да оценимо да ли је идеја суштинске аутономије заиста само папирнат, са стварним животом неповезан предлог, или је реч о једном реалном решењу будућег уређења покрајине.
Ми сматрамо да је ово непобитан доказ конструктивног и веома одговорног приступа Србије преговарачком процесу. Желимо да на овај начин заједнички преиспитамо кључне елементе могућег споразума, а то су ван сваке сумње одрживост, стабилност, функционалност, животност и перспектива просперитета. Што је посебно важно, овакав приступ нас води споразуму, а не једностраним потезима, и изнад свега води нас споразуму који би био сагласан међународном праву, Повељи УН, Резолуцији 1244, Завршном хелсиншком акту и Уставу Србије.
С обзиром на то да је албанска страна до сада одбијала да разговара о предлогу Србије, уколико би се Приштина оглушила о понуду да се разговара и о наведеним ставовима, који управо од ње саме потичу, верујем да се не би могао избећи закључак да косовским Албанцима није стало до споразумног решења и да они зато у начелу одбијају заправо сваки дијалог.
Са своје стране Србија је спремна на озбиљан разговор и жели да се подробно размотре суштинске теме које су овде отворене, у искреном уверењу да бисмо на тај начин направили значајан корак ка постизању споразумног решења.
Допустите ми да резимирам: у својој конструктивности, Београд је данас спреман да косовским Албанцима уступи најширу аутономију и највиши степен самоуправе који ужива било која национална мањина било где на свету. Као што се до сада видело, за Србију (и ту, уосталом, почива права разлика између преговарачких ставова Београда и косовских Албанаца) постоји читав низ варијанти за решење, уз једину ограду да буде поштован универзални принцип немењања граница и незадирања у суверенитет међународно признатих држава.
Овакав приступ не може ни по једном мерилу бити стављен у исту раван са одбијањем да се разговара о било чему осим независности за Косово и Метохију, што је садржано у албанском предлогу за споразум о будућим добрим односима двеју суседних држава. И зато, са пуним покрићем државних установа и целокупне јавности Србије, понављам да Србија у овом тренутку косовским Албанцима нуди више него што је икада понуђено било којој националној мањини на територији било које земље. Али то заиста јесте доња линија испод које не само Србија него ни било која друга држава на свету не би могла да иде.
Све друго је кршење међународног права и закона на којима почива поредак савременог света. Противправно и брутално нарушавање суверенитета и територијалног интегритета једне међународно признате демократске државе представља политику силе и сигурно не може остати без последица, и то – будимо добро свесни – не само у непосредном регионалном окружењу. Зато искористимо прилику да кренемо путем компромиса и узајамних уступака, путем мира, здравог разума и правде за све“, поручио је председник Владе Србије.
-
Београд, 5. мај 2024.Васкршња честитка директора Канцеларије за Косово и Метохију
-
Београд, 3. мај 2024.Петковићу забрањен улазак на Косово и Метохију
-
Београд, 2. мај 2024.Неопходно хитно формирање ЗСО
-
Београд, 30. април 2024.Kроз дијалог наћи решење за забрану динарског платног промета на...
-
Београд, 29. април 2024.Наставак систематског насиља над српским народом на Космету
-
Београд, 25. април 2024.Забележен још један етнички мотивисани инцидент на Космету
-
Београд, 23. април 2024.Међународна заједница да заштити елементарна људска права Срба...
-
Београд/Њујорк, 22. април 2024.Континуирано правно и физичко насиље Приштине над Србима на...
-
Београд, 22. април 2024.Срби бојкотовали референдум о смени градоначелника на северу...
-
Београд, 19. април 2024.Ескалаторни потези Куртија воде Србе ка хуманитарној катастрофи