Званични сајт Владе Србије преноси излагање премијера Коштунице у целини.

"Поштоване даме и господо,

Опредељење за политику европских интеграција, која би требало да доведе до пуноправног чланства у Европску унију, у Србији је чврсто и непоколебљиво већ дуже од пет година. Са демократским променама у земљи и почетком свеобухватних реформи, за Србију није било ништа природније до стратешког окретања Европи и пројектовања основног циља развоја земље у правцу пуноправног чланства у Европској унији.

Имајући у виду специфичан и веома сложен процес транзиције у Србији, не можемо бити незадовољни досадашњим билансом у процесу приближавања Србије Европској унији. Разуме се, ми не сматрамо да се није могло постићи више и у том погледу смо отворени да у ходу сагледавамо и исправљамо грешке и идемо напред. У протеклом времену успели смо да трасирамо јасан и прави пут Србије ка Европској унији.

У овом тренутку резултат наших односа са Европском унијом лако је одредити: Србија се приближила крају преговора са Европском унијом око закључивања Споразума о стабилизацији и придруживању. Технички гледано, ови преговори могли би бити завршени за неколико месеци, тако да би Споразум могао бити потписан до краја ове године. Вама је познато да ако једна земља уђе у овакву врсту уговорног односа са Европском унијом, та земља је већ у орбити њене унутрашње политике и од тада она почиње да дели судбину Уније. Србија се данас одиста налази близу те орбите и ми смо чврсто уверени да ће се улазак Србије у први стратешки уговорни однос са Европском унијом догодити у обострано предвиђеном року.

Нама је јасно шта све морамо да учинимо како бисмо постепено све више и све дубље улазили у интеграцију са ЕУ и ми смо, сходно томе, прихватили све критеријуме и услове у том процесу – од Критеријума из Копенхагена (1993), преко посебних критеријума предвиђених за земље западног Балкана (1999), до појединачних критеријума који се тичу само наше земље. Дакле, наша земља постепено и сигурно испуњава све ове критеријуме и услове.

Чињеница да се Србија приближила техничком довршетку преговора са Европском унијом око Споразума о стабилизацији и придруживању говори о томе да је она у неколико претходних година учинила значајан напредак у реформама. Процес стабилизације и придруживања за нас је важан као подстрек за настављање и продубљивање реформи које су започете пре пет година. Србија данас у сваком погледу манифестује стални напредак унутрашњих трансформација, како у макроекономском погледу, тако и у погледу јачања административних капацитета земље и стабилизовању политичких институција. Да није тако, Србија, тачније Србија и Црна Гора, не би добила позитивну Студију о изводљивости од стране ЕУ и преговори око Споразума о стабилизацији и придруживању не би ни почели.

Али, као што смо рекли, ови преговори не само да су почели него су се током претходних месеци, почев од новембра прошле године када су званично отворени, одвијали веома успешно, до те мере да би се лако могли успешно окончати за неколико месеци.

Ипак, наставак преговора је одложен почетком овог месеца одлуком Савета министара ЕУ. Процес је недавно застао на једној ствари. То није генерално сарадња са Хашким трибуналом јер се та сарадња у највећем делу успешно одвијала, већ је реч о чињеници да није решен случај Ратка Младића.

И када је о овом проблему реч, Србија предузима све што је у њеној моћи да и овај услов испуни и сарадњу са Хашким трибуналом доведе до краја. Опште је познато да у погледу ове обавезе у Србији нема никаквих дилема и она ће бити извршена. Одлагање преговора око Споразума о стабилизацији и придруживању не може на прави начин допринети довршетку сарадње са Трибуналом, али, с друге стране, може Србији нанети велику штету. Од посебне је важности за Србију да што пре обновимо преговоре и тиме ухватимо корак са предвиђеном динамиком преговора са Европском унијом.

У светлу чврсте решености Србије да што брже оконча сарадњу са Хагом, као и имајући у виду сталне активности и напоре у том правцу, морамо се питати да ли је Европска унија повукла најрационалнији потез прекидајући преговоре о Споразуму о стабилизацији и придруживању. Ово питање морамо поставити не само због процеса стабилизације и придруживања и, сходно томе, користи које ће Србија имати од напредујуће интеграције, већ и због шире улоге Европске уније у збивањима у овом делу Европе. Јер, моја земља се на Европу ослања не само због унутрашњег прогреса и добробити за све њене грађане, већ и због просперитета, мира и стабилности читавог Балкана.

Опште је познато да је овај део Европе још нестабилан по широком спектру питања, али највише у безбедносном погледу. На том простору и даље су присутне безбедносне снаге међународне заједнице, као и Европске уније, и ту ће по свој прилици остати још непознато дуго време. Али, и поред тога што је шира међународна заједница укључена у одржање мира и изградњу стабилности, стратешки је најважније присуство Европске уније због тога што све земље у региону једино у заједничкој европској будућности виде трајно решење својих међусобних односа и своје будућности. И за саму Европску унију то мора бити од првенственог безбедносног, али и развојног значаја јер је незамислива будућност континента коме она даје социјално, политичко и вредносно опредељење, без партиципације највећег броја земаља Балкана.

У овом контексту желим посебно да укажем на тежак проблем са којим се моја земља суочава, али који је истовремено и проблем саме Европске уније. То је Косово и Метохија.

Албанска већина већ дуже време, а то време коинцидира са доласком међународних војних и цивилних снага у покрајину, рачуна са постизањем независности Косова и Метохије. Опште је познато да би овакво решење било или једнострано насилно решење или би, уколико би овакав епилог био прихваћен од стране међународне заједнице, то представљало правно насиље у виду наметнутог решења. Пошто се Србија са оваквим исходом никада не би сложила, то онда уопште и не би било решење за садашњи проблем Косова и Метохије.

Србија се чврсто залаже да се изнађе компромисно и обострано прихватљиво решење. Када кажемо компромисно и обострано прихваћено решење, онда имамо у виду исход у коме би добиле обе стране и самим тим не би била поражена ниједна страна. Такав исход је могућ и реалан само треба бити отворен према њему, а не затворен у кулу претходних схватања и стереотипа.

По окончању рата јуна 1999. године Уједињене нације су у Резолуцији 1244 изричито признале суверенитет и територијални интегритет тадашњој СР Југославији (данашњој Србији и Црној Гори), док данас многи, додуше више прећутно него отворено, доводе у питање ову највишу норму међународног права и савременог међународног поретка, дакле, суверенитет и територијални интегритет једне демократске и међународно признате државе.

Али, није само међународноправни аргумент суштински за наше супротстављање независности Косова и Метохије. Морамо се, такође, осврнути и на оно што се у покрајини догађало у последњих готово седам година. Ту је, пред очима међународног присуства, извршено етничко чишћење српске и ромске заједнице, а доведена је у питање и егзистенција неких других заједница као што је горанска. О томе чињенице најубедљивије говоре и њих, штавише, нико, сем Албанаца у покрајини, не доводи у питање. Ако је из покрајине протерано око 60 одсто популације Срба и Рома који тамо не могу да се врате, ако су њихове куће порушене или бесправно усељене, ако су им станови насилно заузети, ако је око 150 манастира и цркава Српске православне цркве порушено и оштећено, ако не постоји елементарна слобода кретања за преостале чланове ових заједница, о чему другом можемо говорити него о настојању да се доврши етничко чишћење.

С друге стране, албанска већина није ничим, сем на речима у последње време, показала да је вољна да остале заједнице у покрајини третира као равноправне чланове косметског друштва. Напротив, на делу је чиста дискриминација из које је немогуће извести и најмањи степен поверења у намере већине и њених политичких представника.

Када све ово имамо у виду, питамо се како је могуће уопште размишљати о независности Косова и Метохије. То би заправо био процес дезинтеграције и даљег, крајње неизвесног државног дробљења једног простора у време када су главни учесници политичке сцене тог простора коначно и неповратно окренули лист историје у правцу помирења, сарадње, регионалне интеграције и приступања великој европској породици народа. Суштински, то противречи филозофији помирења која стоји у основи читаве зграде европских интеграција и, коначно, саме Европске уније.

Србија најозбиљније полаже наде у преговоре о будућем статусу Косова и Метохије. Сходно томе, Србија има конструктивне одговоре на сва питања која су предмет преговарања, укључујући и питање будућег статуса ове покрајине. Укратко, ми смо уверени у то да се добро осмишљеном децентрализацијом могу створити услови за опстанак, безбедност и повратак Срба и других неалбанских угрожених заједница, с циљем да се сачува основно обележје покрајине, а то је њен мултиетнички састав. Надаље, ми имамо конкретан предлог статуса Косова и Метохије унутар Србије и државне заједнице Србија и Црна Гора, који ће покрајини осигурати максималну суштинску аутономију, а то значи и самоуправу покрајине у свим областима од виталног значаја за њено становништво. У том смислу смо и сагласни са начелом Контакт групе по коме нема повратка на стање од пре марта 1999. Нема сумње да се атрибути суштинске аутономије за Косово и Метохију могу обезбедити без независности у међународноправном смислу. Најзад, ми сматрамо да гарант оваквог свеобухватног решења треба да буде међународна заједница као учесник процеса споразумевања и потписник споразума као општег оквира решења.

Оно што желим посебно да истакнем јесте наша забринутост за ток преговора који се управо одвијају. У области децентрализације нема суштинског напретка, пре свега због нефлексибилности албанске делегације, која не исказује ни најмању вољу за компромисом. Она се не понаша у складу са првобитним предлогом међународних посредника да се разговори о децентрализацији воде у форми статусно неутралних разговора, већ супротно томе непрекидно инсистира на независности Косова и Метохије као једином окружењу евентуалног споразума о децентрализацији. Ако се овај део разговора оконча без компромиса о децентрализацији, наша страна ће инсистирати на томе да се ова крупна и значајна тема обнови приликом разговора о самом статусу Косова и Метохије. То смо већ најавили после трећег круга разговора о децентрализацији почетком априла ове године.

Разуме се, најважнији ће бити разговори о самом будућем статусу Косова и Метохије. Кад год се отворе, ми смо спремни за њих. У овом тренутку најважније је да се они добро припреме, а то значи да отворе читав низ питања у вези са будућим статусом, чији ће одговори конкретно дефинисати сâм статус. Том приликом морају се размотрити многи аспекти будућег статуса – уставни, безбедносни, аспекти децентрализације, економије – и сваком треба посветити пуну пажњу. Тек после исцрпљења свих ових тема, а можда и многих других, могуће је изводити закључке о најбољем решењу са становишта стабилизације, безбедности, регионалне сарадње и развоја и, не на последњем месту, европских интеграција.

Ово је, кратко изложено, наше виђење данас вероватно највећег регионалног и европског проблема. Имајући у виду то да Европска унија у његовом решавању већ има велику улогу, као и то да ће временом та улога расти, сматрам да аутентично европски приступ овом проблему већ данас може бити одлучујући за његово трајно а не привремено, темељно а не површно, свеобухватно а не једнострано решавање. Европско искуство, европске вредности и европски стандарди упућују на то да се пронађе адекватан облик суштинске аутономије за Косово и Метохију унутар Србије, као једино право и европско решење овог питања.

За разлику од других земаља у региону које пословима европских интеграција могу да се посвете не водећи бригу о својој територији и границама, Србија, нажалост, није у таквој, рекли бисмо, природној позицији. Штавише, борећи се за одржање суверенитета и територијалног интегритета Србије и Црне Горе као међународно признате државе, Србија се данас бори за територијални статус кво читавог региона, који може бити шире доведен у питање у случају признавања било каквог облика независности за Косово и Метохију. Свако отварање питања граница отвара истовремено и Пандорину кутију балканских граница. На такву могућност, макар она била и минимална у својој реалности, Европа мора бити посебно осетљива. Од највеће је важности да наше позитивне снаге и политичка средства којима располажемо буду усмерене у правцу развијања интеграционих могућности које су сада на делу. Стога, апелујемо пре свега на европске чиниоце да озбиљно узму у обзир ову опасност и заједно са Србијом пораде на њеном спречавању. Управо је Европа са својим изузетним искуством различитих конституционалних и институционалних решења успевала да иде у сусрет својој уникатној етничкој, културној и верској разноврсности, чувајући ову своју одлику у широком оквиру своје интеграције. Оно што важи за Европу, важи и за Балкан или, боље речено, за Балкан важи управо стога што важи и за Европу.

Поред питања Косова и Метохије, Србија је витално заинтересована и за једно друго веома актуелно питање, а то је да се сачува државна заједница Србија и Црна Гора. Будући односи Србије и Црне Горе зависиће од резултата предстојећег референдума. Европска унија је преко својих представника директно укључена у овај процес и Србија је инсистирала на појачаној улози и одговорности Европске уније у укупној регулативи и праћењу одржавања референдума. Сада смо на непуној недељи дана пре тог догађаја и верујемо да ће грађани Црне Горе потврдити опредељење за опстанак државне заједнице.

И када је реч о економији, европским интеграцијама, безбедности, историји, култури, социјалним и развојним питањима, долазимо до суштинских разлога који говоре да је неупоредиво боље сачувати државну заједницу, него отварати нови процес даље државне фрагментације овог простора и успостављања нових подела са бројним проблемима који одатле произилазе.

Србија је исказала своје јасно опредељење и сматрамо да би било у најбољем интересу и Србије и Црне Горе да опстане државна заједница. Надамо се да ће референдум показати да грађани Црне Горе желе наставак државне везе са Србијом. После референдума биће неопходна пуна функционалност државне заједнице и функционалност оног броја функција заједничке државе који је неопходан за довршетак преговора о Споразуму о стабилизацији и придруживању и ефикасну примену обавеза Србије и Црне Горе из овог споразума. Иако специфична по својој структури, државна заједница може ефикасно да функционише и у својим унутрашњим и у својим спољним релацијама, али свакако не на начин како је до сада функционисала. После референдума обавеза је обе државе чланице да обезбеде пуну функционалност државне заједнице и ту ће нам кроз процес европских интеграција помоћ Европске уније бити потребна.

Поштоване даме и господо, ја сам се у овом предавању више задржао на проблемима са којима се Србија данас суочава на свом путу ка Европској унији. Они нису тако бројни, али су веома крупни. Србија се налази у таквој ситуацији да је истовремено са унутрашњом трансформацијом на широком подручју, као и са својим започетим, па и одмаклим процесом интегрисања у европске наднационалне и међународне структуре, принуђена да се бори за очување суверенитета и територијалног интегритета своје државе, Србије и Црне Горе као међународно признате државе.

На различитим местима чује се глас о томе како је суверенитет застарела и превазиђена категорија како у међународним, тако и у унутрашњим односима. Пример Србије манифестује у ствари произвољност и нетачност ове тезе. Сувереност је, наиме, доживела велику трансформацију у савременом глобализованом свету, а посебно у уједињеној Европи, али није престала да игра значајну регулативну улогу у односима између држава и између народа. У оквирима Европске уније и ширег окружења европских земаља које су изразиле жељу да јој приступе сувереност значи, пре свега, одговорност и способност државе да испуни услове за целовито укључивање у наднационалне структуре Уније. Да би једног дана нека држава постала пуноправни члан Европске уније, она мора показати способност унутрашњег управљања сложеним токовима живота и истовремено способност прилагођавања својих унутрашњих структура привреде, социјалног живота, безбедности и људских права европским нормама и стандардима. Ако држава није способна то да обезбеди, а то је истински садржај модерног појма суверености, онда она суштински остаје ван европских токова.

У ширем глобализованом свету државну сувереност није могуће напустити све док се не створе бољи и ефикаснији системи глобалног управљања, који ће бити у стању да људима осигурају не само услове егзистенције него и слободу. Бојим се да смо прилично далеко од овакве претпоставке о замени државне суверености и међународног поретка који се на њој заснива неким бољим и ефикаснијим начелом организовања света.

За моју земљу, која је колико јуче изашла из хаоса распада бивше Југославије и стега унутрашњег ауторитарног поретка, у овом тренутку најпрече је да успостави стабилну равнотежу између тренда унутрашњих реформи и европских интеграција. То је општа формула коју ће засигурно следити свака демократска власт у Србији. Стога је решавање проблема о којима сам говорио од одлучујућег значаја за одржање и ојачање овакве стабилне равнотеже. Из овога је јасно да је основни проблем Србије у истовремености њене унутрашње реформе, процеса европских интеграција и борбе за очување државног суверенитета и територијалног интегритета Србије и Црне Горе. Илузија је мислити да Србија може да избори победу у овој борби добровољно напуштајући макар и једно од ових питања. Што се, пак, Европске уније тиче, њено пуно разумевање значаја који ова питања имају за Србију представљало би важан допринос у великом пројекту за моју земљу да постане пуноправан члан Европске уније", навео је у свом обраћању Коштуница.