Селаковић је том приликом истакао да је у Србији венецијанско Бијенале јасно препознато као један од најважнијих догађаја на међународном плану и да је сваке године то изванредна прилика за подсећање на визионарску снагу кнеза Павла Карађорђевића, који је 1938. године иницирао куповину простора у Венецији, захваљујући којој Србија данас има овај павиљон.
Министар је објаснио да изложба „Од голготе до васкрса“, уметника Предрага Ђаковића и кустоса Томаша Коуделе, одговара на тему коју је дефинисао уметнички директор Бијенала Којо Куоха „У молским кључевима” кроз индивидуално искуство, колективно памћење и универзалну људску судбину.
Ђаковић, како је истакао, својим визуелним приказима, тихим и јаким сведочанствима, пропитује однос историје и идентитета, и суочава нас са процесима у којима се човек обликује и преобликује силама историје.
Истовремено, он својом музиком и извођењем уверљиво тумачи свет историјске трауме Европе и показује да смисао људске историје извесно у целини лежи у том тренутку од Голготе до Васкрса, у коме се одлучује судбина света и наших душа, указао је Селаковић.
Он је додао да се тако, у сусрету са овом изложбом, историја откључава у нама, као наша историја, историја људског рода која обавезује, да се не остане нем на ревизионизам, фалсификовање и скрнављење искуства историје патњи и узвишености.
Министар се истовремено осврнуо на критике и говор мржње које су поставци упућене и пре отварања, истакавши да аутентична универзалност извире из посебности искуства једног колектива, народа, а да је негирање овог елементарног увида само бојни поклич аутошовинизма или провинцијалности, којима нема места у озбиљном приступању уметности.
Селаковић је честитајући аутору, кустосу, комесару и реализаторима, отворио павиљон „Србија“ и позвао посетиоце да обиђу изложбу која сведочи о томе да уметност има свест о сопственој одговорности у суочавању са најтежим питањима нашег времена.
Ђаковић ће представити циклус радова који пропитују однос историје и идентитета, отварајући питање како појединац опстаје под притиском прошлости и идеологије.
Поставка у Павиљону „Србија“ конципирана је као „простор тишине“, односно амбијент у којем посматрач улази у дијалог са сопственим сећањем, страховима и одговорношћу.