П:
О:
Читај ми
Човић писао СБ и Кофију Анану
Београд,
5. август 2004.
Председник Координационог центра за Косово и Метохију Небојша Човић упутио је отворено писмо генералном секретару Уједињених нација Кофију Анану и Савету безбедности Уједињених нација, у којем је образложио разлоге због којих Срби не би требало да изађу на предстојеће изборе у покрајини.
Човић у писму закључује да се поново врши притисак на Београд да се уздигне изнад ситуације и позове Србе на Косову да учествују на изборима, упркос чињеници да је УНМИК једнострано свео улогу Београда на улогу информисане стране. Званични сајт Владе Републике Србије преноси Човићево писмо.
Ваша Екселенцијо,
Прошло је више од пет година од доласка Уједињених нација и НАТО-а на Косово и Метохију. Тог јуна 1999, косметски Албанци су их поздрављали пуни наде да ће се њихови снови остварити, да је само питање дана када ће независност бити проглашена. Њихове српске комшије су гледале долазак међународних снага са надом да оне у Покрајину доносе стандарде западних демократија из којих долазе и да ће њихови животи, њихова имовина и њихово људско достојанство бити заштићени.
Прошло је пет година и наде више нема. Данас је Косово и Метохија у многоме у лошијем стању него што је то било јуна 1999. Вође косметских Албанаца сваким даном постају све нестрпљивији и незадовољнији оним што они сматрају «непотребним одуговлачењем» ствари. Они верују да је мартовско насиље убрзало остварење њиховог политичког плана кроз оно што они виде као полу-обећање неких из међународне заједнице да ће добити независност 2005, без обзира на лоше последице овог насиља по слику жртве коју су годинама стварали о себи у свету. Срби и други неалбанци се, с друге стране, сваким даном осећају све несигурније и све безнадежније, јер су мартовски догађаји показали да ни цео свет не може или не жели да их заштити.
Сваки разговор који се данас поведе о Косову и Метохији мора да започне освртом на последице мартовског насиља. Нема сумње да је ово насиље било организовано и јасно усмерено ка протеривању Срба и осталих неалбанаца из Покрајине. Више од 60.000 особа које су учествовале у немирима је хируршки прецизно напало њихове домове, цркве и манастире. Преко 4.500 људи је протерано са својих огњишта, преко седам стотина кућа је претворено у буктиње, и 35 средњовековних цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. И све то под заштитом КФОР-а.
Ниједан од главних организатора није јавно идентификован и изведен пред лице правде. Већи број ситних преступника је ухапшен, некима од њих се суди, али ниједан од оних који су вукли конце и који су одговорни за подстицање координисаног насиља против Срба и осталих неалбанаца великих размера није пронађен нити оптужен.
Мартовски погром био је последица млаких и дезоријентисаних корака међународне администрације на Косову и Метохији. За разлику од енергичног и тврдог приступа који међународна заједница примењује у осталом делу региона, а посебно у Босни и Херцеговини, УНМИК се плаши сопствене сенке. И више од свега, плаши се албанске реакције на сваку одлуку коју би морао да донесе. Последица оваквог приступа је непредузимање оштрих мера против албанских званичника који блокирају повратак. Последица оваквог приступа је непостојање кохерентног одговора на доношење одлука од стране Скупштине Косова и Метохије које су очигледно ван њене надлежности. Последица оваквог приступа је чињеница да ни један једини починилац ужасних злочина над Србима није пронађен и изведен пред лице правде. Последица оваквог приступа су догађаји од 17. марта.
Сви се сећамо времена када су Уједињене нације преузеле контролу над Покрајином на основу јасног мандата који им је поверен Резолуцијом СБУН 1244. Након почетне еуфорије, и поред неколико успеха, постало је јасно да је мисија доживела неуспех у постизању свог главног циља. До повратка дословно није ни дошло, а успостављене привремене институције локалне самоуправе су дискриминаторне, дисфункционалне, неефикасне и корумпиране. Политика албанских вођа сведена је на ритуалне захтеве за независност, као да би независнот решила катастрофално стање људских права и дубоку економску кризу. Уместо да је изграђено истински мултиетничко демократско и напредно модерно друштво које би служило као пример остатку региона, пасивност и страх оних који су послати у Покрајину да помогну да се такво друштво изгради су дозволили да се створи инфраструктура за независну државу.
Желео бих да верујем да ће нови Специјални представник Генералног секретара имати довољно истрајности и времена да промени ову ситуацију. Он ће морати да отпочне свој мандат тешким задатком обезбеђивања учешћа косметских Срба на предстојећим изборима. За кратко време које му је на располагању за овај посао, биће изузетно тешко, ако не и немогуће, поново стећи поверење косметских Срба. То поверење је постепено губљено две и по године, од тренутка када су његова два претходника одлучила да пренебрегну Заједнички документ и обавезе преузете од стране међународне администрације многобројним споразумима потписаним са Београдом. Време брзо пролази. Поново се на Београд врши притисак да се уздигне изнад ситуације и позове Србе на Космету да учествују на изборима, упркос чињеници да је УНМИК једнострано свео улогу Београда на улогу информисане стране. Упркос свему, ми и даље желимо да нам се омогући да дамо што конструктивнији допринос демократским процесима у Покрајини. С тим на уму, дали смо низ примедби и предлога на нацрте више кључних докумената о Косову и Метохији на којима је недавно рађено. Све наше примедбе и предлози су бахато одбачени, чиме смо остали без аргумената којима бисмо сада могли да приволимо косметске Србе да изађу на изборе. Ми бисмо желели да можемо да помогнемо. Међутим и нама је потребна помоћ, помоћ кроз енергичне кораке међународне заједнице и новог Специјалног представника. Потребна нам је њихова озбиљност, одлучност и храброст у утврђивању приоритетних задатака и предузимању корака против оних који спречавају њихово спровођење, укључујући и спремност за смењивање оних функционера који блокирају ове процесе и не залажу се активно за међунационалну трпељивост.
Побољшање безбедности, слободе кретања и повратак Срба и осталих неалбанаца на Косово и Метохију мора да буде у самом врху приоритета Специјалног представника. Резултати у овим областима већ дуго изостају и потребни су нам сада. Темељна децентрализација власти, којом би се решили безбедносни и други проблеми Срба и осталих неалбанаца и која би укључила и прекрајање општинских граница, би била корак у правом смеру, али само ако би снажна мањинска права била прихваћена и спровођена од стране свих заједница.
Упркос поновљеним покушајима албанских вођа на Космету и неколицине представника међународне заједнице да нерешеним статусом Покрајине оправдају непостојање резултата у вези са овим питањима, мартовско насиље је показало да Косово и Метохија које је истовремено и истински мултиетничко и независно неће бити могуће. Сваки покушај да се ово «брзо и чисто» решење које заступају косметски Албанци и њихови утицајни инострани пријатељи, а које се, на жалост, већ тихо спроводи на терену, ће довести до стварања моноетничке државе у срцу Балкана.
Ако је за међународну заједницу и новог Специјалног представника исувише тежак задатак да одмах зауставе стварање независног и моноетничког Косова и Метохије, ове јесени на биралиштима неће бити Срба. А за годину-две, Срба неће бити ни у Покрајини у целини. Вршити притисак само на једну страну да стално чини уступке је можда згодно, али доноси резултате који су кратког даха. Ако свет не може да има исти приступ у спровођењу стандарда који је до сада примењивао у остатку региона, ми морамо да тражимо нова решења и то одмах. Сложно, енергично и истрајно. Сутра ће већ бити прекасно.
Прошло је више од пет година од доласка Уједињених нација и НАТО-а на Косово и Метохију. Тог јуна 1999, косметски Албанци су их поздрављали пуни наде да ће се њихови снови остварити, да је само питање дана када ће независност бити проглашена. Њихове српске комшије су гледале долазак међународних снага са надом да оне у Покрајину доносе стандарде западних демократија из којих долазе и да ће њихови животи, њихова имовина и њихово људско достојанство бити заштићени.
Прошло је пет година и наде више нема. Данас је Косово и Метохија у многоме у лошијем стању него што је то било јуна 1999. Вође косметских Албанаца сваким даном постају све нестрпљивији и незадовољнији оним што они сматрају «непотребним одуговлачењем» ствари. Они верују да је мартовско насиље убрзало остварење њиховог политичког плана кроз оно што они виде као полу-обећање неких из међународне заједнице да ће добити независност 2005, без обзира на лоше последице овог насиља по слику жртве коју су годинама стварали о себи у свету. Срби и други неалбанци се, с друге стране, сваким даном осећају све несигурније и све безнадежније, јер су мартовски догађаји показали да ни цео свет не може или не жели да их заштити.
Сваки разговор који се данас поведе о Косову и Метохији мора да започне освртом на последице мартовског насиља. Нема сумње да је ово насиље било организовано и јасно усмерено ка протеривању Срба и осталих неалбанаца из Покрајине. Више од 60.000 особа које су учествовале у немирима је хируршки прецизно напало њихове домове, цркве и манастире. Преко 4.500 људи је протерано са својих огњишта, преко седам стотина кућа је претворено у буктиње, и 35 средњовековних цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. И све то под заштитом КФОР-а.
Ниједан од главних организатора није јавно идентификован и изведен пред лице правде. Већи број ситних преступника је ухапшен, некима од њих се суди, али ниједан од оних који су вукли конце и који су одговорни за подстицање координисаног насиља против Срба и осталих неалбанаца великих размера није пронађен нити оптужен.
Мартовски погром био је последица млаких и дезоријентисаних корака међународне администрације на Косову и Метохији. За разлику од енергичног и тврдог приступа који међународна заједница примењује у осталом делу региона, а посебно у Босни и Херцеговини, УНМИК се плаши сопствене сенке. И више од свега, плаши се албанске реакције на сваку одлуку коју би морао да донесе. Последица оваквог приступа је непредузимање оштрих мера против албанских званичника који блокирају повратак. Последица оваквог приступа је непостојање кохерентног одговора на доношење одлука од стране Скупштине Косова и Метохије које су очигледно ван њене надлежности. Последица оваквог приступа је чињеница да ни један једини починилац ужасних злочина над Србима није пронађен и изведен пред лице правде. Последица оваквог приступа су догађаји од 17. марта.
Сви се сећамо времена када су Уједињене нације преузеле контролу над Покрајином на основу јасног мандата који им је поверен Резолуцијом СБУН 1244. Након почетне еуфорије, и поред неколико успеха, постало је јасно да је мисија доживела неуспех у постизању свог главног циља. До повратка дословно није ни дошло, а успостављене привремене институције локалне самоуправе су дискриминаторне, дисфункционалне, неефикасне и корумпиране. Политика албанских вођа сведена је на ритуалне захтеве за независност, као да би независнот решила катастрофално стање људских права и дубоку економску кризу. Уместо да је изграђено истински мултиетничко демократско и напредно модерно друштво које би служило као пример остатку региона, пасивност и страх оних који су послати у Покрајину да помогну да се такво друштво изгради су дозволили да се створи инфраструктура за независну државу.
Желео бих да верујем да ће нови Специјални представник Генералног секретара имати довољно истрајности и времена да промени ову ситуацију. Он ће морати да отпочне свој мандат тешким задатком обезбеђивања учешћа косметских Срба на предстојећим изборима. За кратко време које му је на располагању за овај посао, биће изузетно тешко, ако не и немогуће, поново стећи поверење косметских Срба. То поверење је постепено губљено две и по године, од тренутка када су његова два претходника одлучила да пренебрегну Заједнички документ и обавезе преузете од стране међународне администрације многобројним споразумима потписаним са Београдом. Време брзо пролази. Поново се на Београд врши притисак да се уздигне изнад ситуације и позове Србе на Космету да учествују на изборима, упркос чињеници да је УНМИК једнострано свео улогу Београда на улогу информисане стране. Упркос свему, ми и даље желимо да нам се омогући да дамо што конструктивнији допринос демократским процесима у Покрајини. С тим на уму, дали смо низ примедби и предлога на нацрте више кључних докумената о Косову и Метохији на којима је недавно рађено. Све наше примедбе и предлози су бахато одбачени, чиме смо остали без аргумената којима бисмо сада могли да приволимо косметске Србе да изађу на изборе. Ми бисмо желели да можемо да помогнемо. Међутим и нама је потребна помоћ, помоћ кроз енергичне кораке међународне заједнице и новог Специјалног представника. Потребна нам је њихова озбиљност, одлучност и храброст у утврђивању приоритетних задатака и предузимању корака против оних који спречавају њихово спровођење, укључујући и спремност за смењивање оних функционера који блокирају ове процесе и не залажу се активно за међунационалну трпељивост.
Побољшање безбедности, слободе кретања и повратак Срба и осталих неалбанаца на Косово и Метохију мора да буде у самом врху приоритета Специјалног представника. Резултати у овим областима већ дуго изостају и потребни су нам сада. Темељна децентрализација власти, којом би се решили безбедносни и други проблеми Срба и осталих неалбанаца и која би укључила и прекрајање општинских граница, би била корак у правом смеру, али само ако би снажна мањинска права била прихваћена и спровођена од стране свих заједница.
Упркос поновљеним покушајима албанских вођа на Космету и неколицине представника међународне заједнице да нерешеним статусом Покрајине оправдају непостојање резултата у вези са овим питањима, мартовско насиље је показало да Косово и Метохија које је истовремено и истински мултиетничко и независно неће бити могуће. Сваки покушај да се ово «брзо и чисто» решење које заступају косметски Албанци и њихови утицајни инострани пријатељи, а које се, на жалост, већ тихо спроводи на терену, ће довести до стварања моноетничке државе у срцу Балкана.
Ако је за међународну заједницу и новог Специјалног представника исувише тежак задатак да одмах зауставе стварање независног и моноетничког Косова и Метохије, ове јесени на биралиштима неће бити Срба. А за годину-две, Срба неће бити ни у Покрајини у целини. Вршити притисак само на једну страну да стално чини уступке је можда згодно, али доноси резултате који су кратког даха. Ако свет не може да има исти приступ у спровођењу стандарда који је до сада примењивао у остатку региона, ми морамо да тражимо нова решења и то одмах. Сложно, енергично и истрајно. Сутра ће већ бити прекасно.
-
Београд, 25. април 2024.Забележен још један етнички мотивисани инцидент на Космету
-
Београд, 23. април 2024.Међународна заједница да заштити елементарна људска права Срба...
-
Београд/Њујорк, 22. април 2024.Континуирано правно и физичко насиље Приштине над Србима на...
-
Београд, 22. април 2024.Срби бојкотовали референдум о смени градоначелника на северу...
-
Београд, 19. април 2024.Ескалаторни потези Куртија воде Србе ка хуманитарној катастрофи
-
Београд/Брисел, 18. април 2024.Приштина и даље не жели компромисно решење за проблем динара на...
-
Београд, 17. април 2024.Срби на Космету подвргнути системском и систематском насиљу
-
Београд, 16. април 2024.Циљ Приштине стварање немогућих услова живота за Србе у...
-
Београд, 16. април 2024.Приштина свакодневно угрожава егзистенцију српског народа на...
-
Београд, 13. април 2024.На административном прелазу Брњак ухапшен Србин из Звечана