„Слободан и Радмила Столић и њихов син Љубинко зверски су мучени, а патолози су на њиховим телима пронашли вишеструке трагове тортуре, иако је кућа у којој је убиство почињено била запаљена како би се прикрили трагови злочина.
Као и у другим случајевима убистава Срба након доласка међународних снага на Косово и Метохију, починиоци нису идентификовани, иако је мотив злочина јасан – застрашивање потенцијалних повратника, као и малобројних Срба који су у том тренутку живели у Обилићу.
Таква злочиначка пракса, спонзорисана од стране екстремистичких и терористичких политичких структура у Приштини, кулминацију је имала непуну годину касније у мартовском погрому 2004. године, а политика етнички чистог самопроглашеног „Косоваˮ до данас је неофицијална владајућа идеологија приштинских сепаратиста.
Методичност и зверска безосећајност мучитеља није била мотивисана личним разлозима или користољубљем, већ је била симптом дубоке и широко распрострањене мржње према Србима и шовинизма који су не само толерисани већ и потхрањивани и подстицани од стране појединих политичких структура.
Та иделогија мржње до данас живи и опстаје у политичким пројекцијама Приштине, која има јасан циљ да Срби нестану са Косова и Метохије, и то доказује свакодневна пракса Куртијевог режима на северу покрајине.
Здраво друштво не може се градити на мржњи и некажњеним злочинима, не може бити мултиетничости док злочинци слободно ходају улицама, нити може бити стабилног и одрживог мира и међунационалног поверења.
Зато је неизоставно важно да злочини попут убиства породице Столић никада не буду препуштени забораву, а да политика некажњивости злочина буде замењена озбиљним и искреним суочавањем са прошлошћуˮ, навео је директор Канцеларије за Косово и Метохију.