П:
О:
Читај ми
Људи морају преузети одговорност и иницијативу
Београд,
7. јул 2004.
Министар пољопривреде, шумарства и водопривреде у Влади Републике Србије Ивана Дулић-Марковић у интервјуу за најновије издање недељника "Блиц Неwс" говори о овогодишњој жетви, цени пшенице, производњи и откупу воћа, регистрацији пољопривредних произвођача и кредитима за унапређење производње. Званични сајт Владе Републике Србије преноси делове овог разговора.
Овогодишња жетва:
- Што се саме године тиче, изврсна је. Добро је родило и није проблем што је тако. Проблем је у нама. У ствари, највећи проблем јесте то што нема тржишта за наше производе. Јер, док смо ми ратовали, док смо водили политике и свађали се, неко други је освајао тржишта која су била наша. Основа свега што нас данас мучи јесте где да продамо то што производимо, како год и колико год то било. То је видљивије кад је година родна, као што је ова, а држава нема пара да надокнади свима трошкове производње, нити ће икада имати. Ове године имаћемо око милион тона пшенице више него претходне, али и готово све земље око нас имаће, такође, знатне вишкове који се мере милионима и десетинама милиона тона. И сви ће хтети да извезу. Претпостављам да се неће трговати за време жетве него тек на јесен. Проблем наше пшенице је лош квалитет, тако да се око ње купци неће отимати, и извоз ће највише зависити од цене. Држава као могући купац:
- Држава купује 10 одсто пшенице за потребе робних резерви да би у одређеним моментима могла да интервенише на тржишту. Новац за то се види у аграрном буџету јер се то увек и радило из буџетске резерве. Пошто је пролетос била тешка ситуација, понудили смо да унапред купимо 200.000 тона пшенице "на зелено", по цени од седам и по динара за килограм, уз динар и по премије. Откупљена је тек половина, јер су произвођачи мислили да је цена ниска и да ће после жетве боље проћи. С друге стране, са количинама које су прибављене кроз замену за ђубриво и уз оно што је од прошле године претекло, у робним резервама има 320.000 тона пшенице, што је више него довољно, тако да држава ове године пшеницу неће куповати. Тешко да ће било ко пшеницу сада плаћати, вероватно ће је само складиштити, а продаваће је касније. По којој цени, видеће се.
Цена пшенице:
- Цена ће сигурно пасти, не верујем да ће бити више од седам динара. За ту пшеницу није предвиђена исплата премије, већ само за ону која је купљена унапред. Уместо премија, а да би се произвођачима помогло јер ће складиштење морати да плате, идеја је да се сваком регистрованом произвођачу исплати 1.000 динара по тони ускладиштене пшенице, директно на рачун. То ће бити реализовано од новца из аграрног буџета који није потрошен на куповину "на зелено".
Малине и вишње: - По подацима којима располаже Министарство пољопривреде, у првој половини прошле године извезено је 10.000 тона малине. Ове године у истом периоду извезено је само три хиљаде тона. Ствари су се битно промениле проширењем Европске уније. Вишња, произведена у Пољској, сада се продаје у Немачкој неоптерећена царинама и са троструко нижим транспортним трошковима. А и тамо је родило добро. Власници хладњача су упозоравали на то да ће бити проблема са пласманом вишње, као и са ценом. Исто тако, ни извозници малине ове године немају предуговоре, као што је то раније био случај. У праву су произвођачи када кажу да се откупљивачи врло лако договоре око цене на унутрашњем тржишту. Недостаје договор и једних и других око наступа на иностраном тржишту. Од нас се тражи да посредујемо, да ми кажемо колико нешто треба да кошта. У питању су, међутим, приватни власници који гледају своје интересе, а држава нема инструменте да их убеди да плате више. То је некада било могуће, сада није. Постоје неки други механизми које би требало покренути, али то треба да учине баш они који су најгрлатији у критикама министарства, као што је Привредна комора која, ценим, баш због тога постоји: да истражује тржишта, да повезује чиниоце у производњи и промету... Заједница за воће упозоравала је на то да ће се десити баш ово што се дешава. Покушали су да организују састанке произвођача и откупљивача, да се на време направи договор. Све до чега смо дошли су два потпуно раздвојена и супротстављена става, без могућности било каквог споразума. Нико није хтео да попусти: Унија произвођача је тражила да цена малине буде 90 динара, хладњаче су понудиле да једним делом воће плате одмах, а да, пошто се род прода, поделе профит са произвођачима према просечној оствареној извозној цени. Произвођачи на то нису пристали, јер се по њиховим калкулацијама то не исплати, све уз тврдњу да је тако било и прошле године, али да су извозници лажним фактурама приказали мању зараду од остварене. Рекла сам им: дајте ми доказ и одмах сви заједно идемо у одељење за привредни криминал. До сада ништа нисам добила.
Начин да прозвођачи воћа превазиђу проблеме:
- Људи морају преузети одговорност и иницијативу. Не може се произвести нешто а не размишљати коме ће производ бити продат. Произвођачи се морају удруживати, али не са циљем да блокирају путеве, него да производе квалитетнију робу, да заједно наступају на тржишту и тако утичу на цену. Предложили смо произвођачима да закупе хладњачу и да Министарство у томе учествује бесповратном донацијом од 50 одсто, да потом нађу извозника који их неће преварити и неће екстра зарадити на њима, да запосле менаџера који ће то за њих радити, као што је случај у свету. Око тога нису могли да се договоре, али око блокаде пута јесу. Кажем им да не блокирају путеве већ хладњаче кад су им оне криве, они кажу да је то мало незгодно јер ће тако да уђу у сукоб са онима који су на услове откупљивача пристали. Љути су на откупљиваче, кажу да су капитал стекли на њиховој грбачи, што и јесте тачно.
Увоз салате и парадајза:
- Салата и парадајз се увозе из Македоније према уговору који је сачињен током санкција, по коме се њихови пољопривредни производи могу увозити у Србију без квота, као уступак, јер је целокупна наша трговина ишла преко Македоније. Има ту још нешто: цена. Док српски домаћин са једног струка парадајза убере седам килограма плода, македонски добије 20 килограма. Али да се вратимо на воће: у оптицају је подоста половичних информација и дезинформација. Једна од њих је да је наша малина најбоља, да нико нема малину као ми. Чињеница је да је наше поднебље изузетно за узгој малине, чињеница је да имамо добрих произвођача... али је и чињеница да је свега трећина рода прве класе која се заиста може добро продати. Све остало је само сировина за даљу прераду, која нема тако добру цену. Морамо да знамо шта је реално, на основу чега се калкулација прави: да ли према најбољима, просечнима или најгорима. Ако је просечан род између пет и седам тона вишње по хектару, та производња се не исплати и нема те државе која може то да доплати. Тек са 15 тона има зараде и таквом произвођачу помоћ државе није неопходна. Има и таквих: у Шапцу, примера ради, са хектара оберу 20 тона.
Могућа решења проблема у пољопривреди:
- Потребан нам је консензус шта заиста желимо и да сви повучемо на ту страну. Моје мишљење је да је решење приближавање Европској унији. А да би се то урадило, морају се примењивати европски прописи. То значи да се не може исплаћивати субвенција за млеко на „мајке ми, има 3,2 одсто масти“ и то значи да млекаре морају радити по европским стандардима. Али, и то иде јако тешко. Ево, пре неког времена стигла је пријава из Мокрина да локална млекара ради у нехигијенским условима, да добар део села има проблем са несносним смрадом који из ње допире. Једна група инспектора је отишла тамо и установила да млекара нема чак ни плочице и да је одмах треба затворити. Е, сада произвођачи млека прете да ће доћи пред владу и демонстративно га просути по улици, јер немају коме да га продају. И тако смо у зачараном кругу. Проблеми су на све стране, али највише у нама. На пример, ми немамо капацитета за проверу квалитета млека. Европска агенција за реконструкцију хоће да финансира реконструкцију шест националних лабораторија за контролу млека и млечних производа, а ми се суочавамо са проблемима само код нас могућим: да би новац био доступан, потребне су грађевинске дозволе, сагласност управе водовода и електродистрибуције... Како ми рекоше у Европској агенцији за реконструкцију, ми имамо проблем са "капацитетом апсорпције пара".
Регистрација пољопривредних произвођача: - Механизам регистрације пољопривредних произвођача смо успоставили за свега два месеца. Без прављења нове администрације, већ је тај посао преузела Управа за јавна плаћања која има канцеларије у свим градовима. То је први корак ка Агенцији за директна плаћања која нам је потребна да бисмо могли да повлачимо средства из САПАРД програма који Европска унија обезбеђује државама да се припреме за прикључење. За ово време регистровано је око 20.000 домаћинстава, што није резултат за неко посебно задовољство, али када се све друго што се у земљи догађа узме у обзир, и није тако лоше. Ја разумем људе који имају отпор према томе, али то је једини начин да знамо са ким сарађујемо. Када пољопривредници увиде да је то њима на корист, а то ће видети по онима који су се регистровали и којима новац редовно пристиже, одзив ће бити много бољи.
Кредити за унапређење производње: - Идеја је да пољопривредницима које идентификујемо, то значи који су регистровани, омогућимо да добију кредит за унапређивање производње под повољним условима, са ниском каматом и трогодишњим грејс периодом за подизање нових засада, за сточарство и наводњавање, а једногодишњим почеком за куповање механизације и подизање пластеника. Краткорочни кредити лепо иду, имам информацију да су кренули и дугорочни, али банке, међутим, јако споро раде. Оно што ме заиста у томе нервира је чињеница да је 28 банака потписало уговор са Гаранцијским фондом а само неколицина се заиста и ангажовала. Уговори са неким банкама ће бити раскинути а јавност о томе обавештена.
- Што се саме године тиче, изврсна је. Добро је родило и није проблем што је тако. Проблем је у нама. У ствари, највећи проблем јесте то што нема тржишта за наше производе. Јер, док смо ми ратовали, док смо водили политике и свађали се, неко други је освајао тржишта која су била наша. Основа свега што нас данас мучи јесте где да продамо то што производимо, како год и колико год то било. То је видљивије кад је година родна, као што је ова, а држава нема пара да надокнади свима трошкове производње, нити ће икада имати. Ове године имаћемо око милион тона пшенице више него претходне, али и готово све земље око нас имаће, такође, знатне вишкове који се мере милионима и десетинама милиона тона. И сви ће хтети да извезу. Претпостављам да се неће трговати за време жетве него тек на јесен. Проблем наше пшенице је лош квалитет, тако да се око ње купци неће отимати, и извоз ће највише зависити од цене. Држава као могући купац:
- Држава купује 10 одсто пшенице за потребе робних резерви да би у одређеним моментима могла да интервенише на тржишту. Новац за то се види у аграрном буџету јер се то увек и радило из буџетске резерве. Пошто је пролетос била тешка ситуација, понудили смо да унапред купимо 200.000 тона пшенице "на зелено", по цени од седам и по динара за килограм, уз динар и по премије. Откупљена је тек половина, јер су произвођачи мислили да је цена ниска и да ће после жетве боље проћи. С друге стране, са количинама које су прибављене кроз замену за ђубриво и уз оно што је од прошле године претекло, у робним резервама има 320.000 тона пшенице, што је више него довољно, тако да држава ове године пшеницу неће куповати. Тешко да ће било ко пшеницу сада плаћати, вероватно ће је само складиштити, а продаваће је касније. По којој цени, видеће се.
Цена пшенице:
- Цена ће сигурно пасти, не верујем да ће бити више од седам динара. За ту пшеницу није предвиђена исплата премије, већ само за ону која је купљена унапред. Уместо премија, а да би се произвођачима помогло јер ће складиштење морати да плате, идеја је да се сваком регистрованом произвођачу исплати 1.000 динара по тони ускладиштене пшенице, директно на рачун. То ће бити реализовано од новца из аграрног буџета који није потрошен на куповину "на зелено".
Малине и вишње: - По подацима којима располаже Министарство пољопривреде, у првој половини прошле године извезено је 10.000 тона малине. Ове године у истом периоду извезено је само три хиљаде тона. Ствари су се битно промениле проширењем Европске уније. Вишња, произведена у Пољској, сада се продаје у Немачкој неоптерећена царинама и са троструко нижим транспортним трошковима. А и тамо је родило добро. Власници хладњача су упозоравали на то да ће бити проблема са пласманом вишње, као и са ценом. Исто тако, ни извозници малине ове године немају предуговоре, као што је то раније био случај. У праву су произвођачи када кажу да се откупљивачи врло лако договоре око цене на унутрашњем тржишту. Недостаје договор и једних и других око наступа на иностраном тржишту. Од нас се тражи да посредујемо, да ми кажемо колико нешто треба да кошта. У питању су, међутим, приватни власници који гледају своје интересе, а држава нема инструменте да их убеди да плате више. То је некада било могуће, сада није. Постоје неки други механизми које би требало покренути, али то треба да учине баш они који су најгрлатији у критикама министарства, као што је Привредна комора која, ценим, баш због тога постоји: да истражује тржишта, да повезује чиниоце у производњи и промету... Заједница за воће упозоравала је на то да ће се десити баш ово што се дешава. Покушали су да организују састанке произвођача и откупљивача, да се на време направи договор. Све до чега смо дошли су два потпуно раздвојена и супротстављена става, без могућности било каквог споразума. Нико није хтео да попусти: Унија произвођача је тражила да цена малине буде 90 динара, хладњаче су понудиле да једним делом воће плате одмах, а да, пошто се род прода, поделе профит са произвођачима према просечној оствареној извозној цени. Произвођачи на то нису пристали, јер се по њиховим калкулацијама то не исплати, све уз тврдњу да је тако било и прошле године, али да су извозници лажним фактурама приказали мању зараду од остварене. Рекла сам им: дајте ми доказ и одмах сви заједно идемо у одељење за привредни криминал. До сада ништа нисам добила.
Начин да прозвођачи воћа превазиђу проблеме:
- Људи морају преузети одговорност и иницијативу. Не може се произвести нешто а не размишљати коме ће производ бити продат. Произвођачи се морају удруживати, али не са циљем да блокирају путеве, него да производе квалитетнију робу, да заједно наступају на тржишту и тако утичу на цену. Предложили смо произвођачима да закупе хладњачу и да Министарство у томе учествује бесповратном донацијом од 50 одсто, да потом нађу извозника који их неће преварити и неће екстра зарадити на њима, да запосле менаџера који ће то за њих радити, као што је случај у свету. Око тога нису могли да се договоре, али око блокаде пута јесу. Кажем им да не блокирају путеве већ хладњаче кад су им оне криве, они кажу да је то мало незгодно јер ће тако да уђу у сукоб са онима који су на услове откупљивача пристали. Љути су на откупљиваче, кажу да су капитал стекли на њиховој грбачи, што и јесте тачно.
Увоз салате и парадајза:
- Салата и парадајз се увозе из Македоније према уговору који је сачињен током санкција, по коме се њихови пољопривредни производи могу увозити у Србију без квота, као уступак, јер је целокупна наша трговина ишла преко Македоније. Има ту још нешто: цена. Док српски домаћин са једног струка парадајза убере седам килограма плода, македонски добије 20 килограма. Али да се вратимо на воће: у оптицају је подоста половичних информација и дезинформација. Једна од њих је да је наша малина најбоља, да нико нема малину као ми. Чињеница је да је наше поднебље изузетно за узгој малине, чињеница је да имамо добрих произвођача... али је и чињеница да је свега трећина рода прве класе која се заиста може добро продати. Све остало је само сировина за даљу прераду, која нема тако добру цену. Морамо да знамо шта је реално, на основу чега се калкулација прави: да ли према најбољима, просечнима или најгорима. Ако је просечан род између пет и седам тона вишње по хектару, та производња се не исплати и нема те државе која може то да доплати. Тек са 15 тона има зараде и таквом произвођачу помоћ државе није неопходна. Има и таквих: у Шапцу, примера ради, са хектара оберу 20 тона.
Могућа решења проблема у пољопривреди:
- Потребан нам је консензус шта заиста желимо и да сви повучемо на ту страну. Моје мишљење је да је решење приближавање Европској унији. А да би се то урадило, морају се примењивати европски прописи. То значи да се не може исплаћивати субвенција за млеко на „мајке ми, има 3,2 одсто масти“ и то значи да млекаре морају радити по европским стандардима. Али, и то иде јако тешко. Ево, пре неког времена стигла је пријава из Мокрина да локална млекара ради у нехигијенским условима, да добар део села има проблем са несносним смрадом који из ње допире. Једна група инспектора је отишла тамо и установила да млекара нема чак ни плочице и да је одмах треба затворити. Е, сада произвођачи млека прете да ће доћи пред владу и демонстративно га просути по улици, јер немају коме да га продају. И тако смо у зачараном кругу. Проблеми су на све стране, али највише у нама. На пример, ми немамо капацитета за проверу квалитета млека. Европска агенција за реконструкцију хоће да финансира реконструкцију шест националних лабораторија за контролу млека и млечних производа, а ми се суочавамо са проблемима само код нас могућим: да би новац био доступан, потребне су грађевинске дозволе, сагласност управе водовода и електродистрибуције... Како ми рекоше у Европској агенцији за реконструкцију, ми имамо проблем са "капацитетом апсорпције пара".
Регистрација пољопривредних произвођача: - Механизам регистрације пољопривредних произвођача смо успоставили за свега два месеца. Без прављења нове администрације, већ је тај посао преузела Управа за јавна плаћања која има канцеларије у свим градовима. То је први корак ка Агенцији за директна плаћања која нам је потребна да бисмо могли да повлачимо средства из САПАРД програма који Европска унија обезбеђује државама да се припреме за прикључење. За ово време регистровано је око 20.000 домаћинстава, што није резултат за неко посебно задовољство, али када се све друго што се у земљи догађа узме у обзир, и није тако лоше. Ја разумем људе који имају отпор према томе, али то је једини начин да знамо са ким сарађујемо. Када пољопривредници увиде да је то њима на корист, а то ће видети по онима који су се регистровали и којима новац редовно пристиже, одзив ће бити много бољи.
Кредити за унапређење производње: - Идеја је да пољопривредницима које идентификујемо, то значи који су регистровани, омогућимо да добију кредит за унапређивање производње под повољним условима, са ниском каматом и трогодишњим грејс периодом за подизање нових засада, за сточарство и наводњавање, а једногодишњим почеком за куповање механизације и подизање пластеника. Краткорочни кредити лепо иду, имам информацију да су кренули и дугорочни, али банке, међутим, јако споро раде. Оно што ме заиста у томе нервира је чињеница да је 28 банака потписало уговор са Гаранцијским фондом а само неколицина се заиста и ангажовала. Уговори са неким банкама ће бити раскинути а јавност о томе обавештена.
-
Београд, 12. април 2024.Србија сачувала макроекономску стабилност
-
Београд, 11. април 2024.Држава дугорочно размишља о развоју енергетског сектора
-
Београд, 6. март 2024.У овој години 315 милиона динара за развој мање развијених региона
-
Београд, 31. децембар 2023.Стопа криминала ове године нижа за готово 18 одсто
-
Београд, 23. август 2023.Снажан раст извоза ИКТ сектора резултат развоја иновација
-
Београд, 28. јул 2023.Србија земља са стабилном и одговорном економском политиком
-
Београд, 9. јул 2023.Ускоро нова законска решења за помоћ породицама са децом
-
Београд, 7. јун 2023.Циљ реформи у ЕПС-у бољи услови за све запослене
-
Београд, 14. април 2023.Велико интересовање родитеља за упис деце у вртиће путем услуге...
-
Београд, 12. април 2023.Добри економски резултати Србије упркос кризи