Званични сајт Владе Србије преноси обраћање премијера Коштунице у целини.

Господине председниче, уважени чланови Савета безбедности, госпође и господо,

Када сам октобра прошле године последњи пут имао част да се обратим овом високом телу, изразио сам пуно поверење своје земље у спремност и способност Уједињених нација да, путем преговора, а компромисом који ће бити у складу са темељним начелима међународног правног поретка, покрене са мртве тачке и реши озбиљни проблем јужне српске покрајине Косова и Метохије. У тој прилици сам изразио спремност српске стране да на конструктиван начин учествује у преговорима, да допринесе идејама за решење и да прихвати сваку врсту разумних предлога који не би довели у питање принцип ненарушивости суверенитета и територијалног интегритета демократских држава. Преговори трају већ извесно време, али на жалост до сада нису донели стварног резултата. Сврха мог данашњег обраћања јесте да у име Србије укажем на могућности да се оствари суштински напредак, да изнесем неке од идеја које Србија нуди као пут према решењу и да скренем вашу пажњу на неке елементе косовског проблема који су до сада остали готово потпуно потиснути.

Убеђен сам у то, господине председниче, да управо Савет безбедности УН мора да подржи напоре преговарача да дођу до решења косовског проблема, и то не само зато што постојеће стање у покрајини регулише Резолуција 1244. У крајњој линији, овде је реч о поштовању суштинских начела и вредности које у целом свету штити ово високо тело. Реч је, дакле, о темељним правилима опхођења у међународним односима с једне, и очувању мира и безбедности у једном традиционално осетљивом делу света као што је Балкан, с друге стране. Са пуном вером у непристрасност и одговорност овог високог тела Светске организације, моја земља очекује да њени аргументи буду размотрени и подупрти апсолутним ауторитетом Савета безбедности.

Подсећам вас, госпође и господо, на то да је Косово и Метохија, на основу Повеље УН, Завршног акта из Хелсинкија и Резолуције СБ 1244, неоспорно део суверене демократске Србије, и да ту елементарну чињеницу још нико није успео да правним аргументима доведе у питање. Данас смо суочени са ситуацијом да албанска етничка група, која на Косову и Метохији чини убедљиву већину, ултимативно захтева да добије независност, међународно признање и пун суверенитет над делом територије која припада Србији. Кажем ултимативно јер је очигледно да се аргументација за независност Косова своди на насиље и непрестану претњу пуком силом. Чињенице немилосрдно сведоче да је од 1999. године наовамо на делу била заправо политика насиља и безобзирног етничког чишћења. Те чињенице казују да је више од 200 хиљада Срба, или 60 одсто од броја оних који су тамо живели пре 1999, протерано, да је више од хиљаду Срба убијено, а да је српска имовина или уништена или присвојена, да је уништено или оштећено више од 150 српских цркава и манастира, а да преостало српско, али и скоро све друго неалбанско становништво, живи у нељудским условима, без посла, без слободе кретања, а у сталном страху за голи живот. Најзад, у марту 2004. дошло је до дводневне провале неконтролисаног насиља, са убијањем и злостављањем неалбанаца, пљачком и паљевинама, при чему је за то кратко време тешко оштећено 35 хришћанских цркава, међу којима и један јединствени споменик с почетка 12. века.

Србија, с друге стране, доследно испољава спремност да се суочи са реалношћу, да прихвати компромис и постигне споразум, уз заправо два елементарна ограничења: она одлучно одбацује сваки покушај да се наметнутим решењем одузме скоро 15 процената територије Србије, и исто тако одлучно захтева да се обезбеде опстанак и егзистенција достојна човека за српско и друго неалбанско становништво које је на Косову и Метохији остало да живи. Тражећи то, Србија заправо тражи остварење принципа мултиетничности, права на слободу кретања, вероисповести и образовања. Она тражи да се заштите и сачувају верски и културни споменици који нису само њено него светско културно наслеђе, али исто тако да се на Косово и Метохију врате прогнани који су били протерани из својих домова, и да се на тај начин стане на крај последицама огољеног етничког чишћења. Србија, господине председниче, не тражи ништа више и ништа мање од елементарне равноправности и потврде спремности да се према српској заједници у покрајини, на речима и делу, поступа као са било којим другим народом који је заступљен под кровом Светске организације.

У покушају да се дође до решења косовског проблема у прво време је преовладавао разложан став да сваком разговору о будућем статусу покрајине мора да претходи испуњење стандарда. Искористићу прилику да вас подсетим на то шта је испуњење стандарда на Косову и Метохији заправо подразумевало. Ту је, господине председниче, ако се ствари назову правим именом, у питању била елементарна физичка безбедност за преостало неалбанско становништво, право тих људи да се крећу по покрајини, право деце да иду у школу, право верника да одлазе у цркву, право болесних да се лече и право мртвих да буду достојно сахрањени.

Другачије речено, такозвани стандарди подразумевају заправо основна људска права која не би требало, нити би смела да буду предмет било каквих преговора. Пошто се показало да стање са стандардима, уместо да се поправља, постаје све теже, прешло се на став да почетак испуњавања стандарда мора да тече напоредо са процесом преговора о статусу. Сада смо, на жалост, коначно дошли у ситуацију да се као једини предмет преговора види статус Косова, док се о стандардима – без много убеђења – говори као о нечему што ће, претпоставља се, ваљда само по себи бити решено. Имали смо, дакле, политику «стандарди пре статуса», затим «стандарди и статус», да бисмо, вероватно због уверења да албанска заједница није у стању да побољша стандарде, дошли до политике «статус без испуњења и минималних стандарда».

Напредак није остварен ни у покушају да се реши питање децентрализације, које би гарантовало основне механизме самоуправе у општинама где једна етничка група представља већину. Указујем овом приликом на то да би један такав споразум вероватно омогућио српској заједници да озбиљно размотри могућност активнијег учешћа у раду косовских институција, што би нас свакако довело корак ближе постизању за све прихватљивог и споразумног решења будућег статуса покрајине. Због тога је Србија недавно покренула још једну иницијативу у правцу наставка разговора о децентрализацији, као и заштити цркава, манастира и културне баштине, како би се пре почетка разговора о статусу и упоредо са њим постигао стварни напредак у овој области. То би дало подстицаја и самим разговорима о статусу, али би пре свега српском и осталом неалбанском становништву у покрајини отворило реалнију перспективу мирног живота, а то значи опстанка и повратка на Косово и Метохију.

Суштина става Србије је да се трајно решење може постићи уз поштовање основних принципа међународног правног поретка који су изричити у смислу да су суверенитет и територијални интегритет демократских држава неприкосновени. У тим оквирима, постоји низ могућности да се избегне више него опасан преседан једностраног одузимања територије да би се задовољиле експанзионистичке тежње албанске етничке мањине. Европско искуство је више него богато постојањем низа одговарајућих решења, са различитим степенима аутономије, који допуштају различитим националностима да у миру и равноправности развијају сопствене и поштују туђе привредне, културне и традиционалне вредности.

Пре отпочињања следеће фазе разговора о будућем статусу Косова и Метохије, Србија је изнела платформу о суштинској аутономији за покрајину. Наша платформа предвиђа решења по којима би Косово и Метохија, које насељава велика албанска већина, располагало највећом могућом аутономијом, и још гарантованом ауторитетом међународне заједнице кроз међународни споразум и међународно присуство. У излагању оваквог приступа руководили смо се питањем - да ли оно што већински Албанци на Косову и Метохији данас суштински траже може да се реализује и на неки други начин, осим независношћу покрајине и стварањем још једне албанске државе на тлу једне друге државе, Србије. Дошли смо до недвосмисленог одговора да је то могуће и понудили предлог решења за озбиљне разговоре.

Србија је на такво решење безрезервно спремна, не тражећи никакве посебне уступке. Својим ставом према случају Косова, моја земља, господине председниче, заступа у ствари најопштији дугорочни интерес, а борећи се за очување своје територијалне целовитости, бори се за принцип који је залога здравих међудржавних односа, па – без претеривања - и основни предуслов очувања стабилности и мира у региону и целом свету.

Демократска Србија не може да пристане на независност Косова и Метохије и зато што је привржена међународном праву и поштовању потписаних договора, али и из разлога самопоштовања, нераздвојног од поштовања за друге. Косово је за Србију непосредно повезано са традицијом националног достојанства. Позивам вас, уважени представници водећих земаља слободног и демократског света, да за тренутак покушате да сопствену домовину замислите у положају државе од које се тражи да једној агресивној етничкој групи (која, узгред речено, већ има у непосредном суседству своју државу) просто уступи део земље из којег је нација потекла, и који је у историји везан за времена њеног највећег процвата. Заиста, која би демократска држава на тако нешто пристала? Верујем у то да делимо заједничко уверење да би то у основи био акт принуде и правног насиља, и нема те демократске државе и те изабране власти, у Србији ни у целом свету, која би се са таквим поступком могла помирити. На основу изложеног, уверен сам у то да можете са дубљим разумевањем да сагледате неодрживост захтева за независност јужне српске покрајине. И молим вас да не заборавите стару истину да рђави историјски обрти имају тенденцију да се понављају, као и да ниједан човек и ниједна држава никада нису острво за себе.

У овој прилици је, поред разлога које сам поменуо, неопходно имати на уму и слово Резолуције 1244, коју је ово тело усвојило јуна 1999, успостављајући цивилно и војно присуство на Косову и Метохији под управом УН. Тај исти документ дословно потврђује суверенитет и територијални интегритет Србије, и још изричито каже да Космет треба да оствари статус суштинске аутономије у оквиру међународно признате Србије. У овом документу, као што свакако знате, нема ни речи о самоопредељењу (односно «већинској вољи становништва»), исто као што се независност – условна или безусловна, посредно или непосредно - уопште не помиње. Ни Резолуција 1244 ни руководећи принципи Контакт групе, коју је ово тело овластило, не говоре о наметнутом решењу и перспективу виде пре свега у компромису и споразуму двеју страна. Све је то, госпође и господо, за Србију потпуно прихватљиво. Оно што није прихватљиво, и са чим се она не може ни у којем случају сагласити, јесте решење које би ипак било наметнуто.

Решење косовског питања којем сви тежимо мора бити универзално управо ради избегавања опасности да промена граница постане преседан на који ће друге етничке мањине са територијалним претензијама моћи да се позивају у будућности. Праведно, трајно и стабилно решење се може пронаћи искључиво давањем најшире, суштинске аутономије у оквирима међународно признатих граница Србије. У региону какав је југоисток Европе, где бројних и компактних етничких мањина има у више земаља, неповредивост граница је једини принцип који може на дужи рок гарантовати стабилност. Евентуално наметнуто решење косовског проблема неминовно би имало последица по стабилност и демократски поредак целог региона.

Подсећам вас, госпође и господо, на то да су, од демократског преображаја земље октобра 2000. године, српске владе успешно водиле земљу и самостално излазиле на крај са свим тешкоћама транзиције. Демократске власти Србије деловале су у региону конструктивно, а унутар земље је остварен привредни раст, обезбеђена слобода медија, поштовање људских права и значајно су сузбијени криминал и корупција. Успели смо да остваримо суштински напредак у сарадњи са Трибуналом у Хагу. Самостално, и по цену великих ризика освојена, демократија је у Србији пустила корена и успела да за непуних шест година битно поправи положај народа, и да земљу врати на место које јој у заједници народа припада. Међутим, ако би Косово добило независност, сви ти успеси би једним потезом били обезвређени и доведени у питање. Парламент Србије би без икакве сумње одбацио свако наметнуто решење и прогласио га нелегитимним и правно ништавним, а Србија би наставила да територију Косова и Метохије сматра делом свог суверенитета. Такав развој догађаја, господине председниче, сигурно не би допринео општем интересу мира, стабилности и унапређивању успешно покренутих демократских процеса на Балкану, већ би боље речено био извор нестабилности целог региона.

Допустите ми да још једном нагласим спремност Србије да се овакав нежељен сценарио избегне на једини могућ начин – преговорима и компромисом. Ми смо спремни да приступимо преговорима о будућем статусу Косова и Метохије, и искрено желимо да преузмемо свој део одговорности у проналажењу компромисног и историјски правичног решења. Србија је животно заинтересована за успех преговора, а нема сумње да је за успешан почетак и даљи ток разговора од посебног значаја начин на који ће они бити припремљени и организовани. Због тога и овде указујемо на изузетно важну улогу Специјалног изасланика Генералног секретара који треба да, пре почетка прве рунде разговора о статусу покрајине, заједно са српском и албанском страном оквирно припреми теме преговора, правила, ниво и формат вођења преговора. Српска страна већ је у два писма специјалном изасланику Ахтисарију изнела своје виђење и конкретне предлоге, а пре неколико дана смо, пошто смо кратко обавештени о датуму почетка разговора, специјалном изасланику доставили још развијенији и детаљнији предлог. Ово чинимо управо зато што верујемо у целисходност разговора и из уверења да само озбиљни, отворени, добро припремљени и непристрасно вођени разговори могу донети свеобухватно и дугорочно решење овог тешког питања.

Хоће ли доћи до позитивног решења, што подразумева компромисан исход, у овом тренутку не зависи само од темељних преговарачких позиција двеју страна, него готово исто толико и од начина на који ће се ови преговори водити. То значи да и трећа страна, она коју чини међународна заједница, а представљају је Специјални изасланик Генералног секретара и Контакт група, носи велику одговорност за почетак, за ток и за исход разговора. Штавише, могло би се рећи да, због велике удаљености почетних ставова двеју страна у спору, посредујући чинилац има посебно велику одговорност. Зато је припрема разговора толико важна, и уверени смо у то да ће све укључене стране дати свој допринос томе да се на ваљан начин припреме разговори, како се не би догодило да они и пре самог почетка буду осуђени на неуспех.

Господине председниче, уважени чланови Савета безбедности, цела моја земља и мој народ управљају поглед у вас као у највиши ауторитет који гарантује поштовање права, правичности и демократских вредности. Србија, као стара европска држава и суоснивач Светске организације, верује у то да за њу подједнако као за све демократске државе важе ова највиша начела на којима почивају међународни поредак, мир и безбедност савременог света. Зато, захваљујући вам на прилици коју сте ми пружили да Вам се обратим, желим на крају да нагласим да Србија са пуним правом очекује да Савет безбедности, придржавајући се Повеље Светске организације, у целости заштити суверенитет, територијални интегритет и неповредивост међународно признатих граница Србије", навео је у говору председник Владе Србије.