П:
О:
Читај ми
Борећи се за Космет, Србија се бори за основне принципе међународне правде
Београд/Вашингтон,
12. јул 2006.
Председник Владе Републике Србије Војислав Коштуница оценио је у ауторском чланку који је објавио данашњи "Вашингтон пост" да се Србија, борећи се за Косово и Метохију, данас бори за фундаменталне принципе међународне правде и поретка.
Војислав Коштуница
Аутор:
Танјуг
Званични сајт Владе Србије преноси ауторски чланак Војислава Коштунице у целини.
"У ситуацији која се на југоистоку Европе створила око захтева да Косово добије независност, свет се у основи суочава са дилемом која гласи: хоће ли апсолутна правда морати да уступи пред релативним политичким интересом, и хоће ли аутентичне демократске вредности бити жртвоване пуком привиду мира?
Разлози које Србија наводи противећи се независности своје јужне покрајине добро су познати. Они су, са становишта међународног права, једноставно необориви јер почивају на темељним документима међународног поретка као што су Повеља Уједињених нација, Завршни акт из Хелсинкија и важеће резолуције Савета безбедности УН.
Одузимање дела територије једној демократској земљи само зато што једна етничка група која претендује на ту територију прети насиљем такође је недопустиво не само са моралног становишта, већ и из перспективе историјског искуства. Човечанство је на трагичан начин могло научити да политика уступања пред онима који прете силом само отвара пут новом и већем насиљу.
Чисто прагматични разлог подједнако је неоспоран: независно Косово могло би бити само хронично жариште напетости у региону због вероватноће нових територијалних претензија, али ништа мање због економске неодрживости и већ широко разапете мреже организованог криминала.
Геостратешки посматрано, и то не само са становишта очувања стабилности на Балкану, разлози против независног Косова нису мање јаки, јер се читав случај не може узети као јединствен и непоновљив. Чак и они који тврде да је то могуће, интимно морају бити свесни тога да затварају очи пред чињеницама.
Најзад, али не на последњем месту, логички је недопустиво да се проблеми националних мањина (поготово оних које већ имају сопствену државу) решавају самоопредељењем, јер то води промени граница и свим опасним компликацијама које тако нешто подразумева.
Али и када би се оглушила на свих ових седам аргумената, међународна заједница би морала да буде свесна ефеката евентуалне независности Косова на демократску Србију.
Може ли та земља, која се самостално и по цену највећих напора и ризика, ослободила комунистичког режима, да као таква - дакле, демократска - преживи насилно отимање 15 процената државне територије? Која би изабрана власт могла да објасни бирачима да и даље треба да верују у принципе толеранције, либерализма и неприкосновености народне воље, дакле у вредности просвећене западне цивилизације, у име којих су оборили један опак ауторитарни режим? Просто речено, једна млада демократија, која је за само шест година постигла импресивне резултате у економији, развоју институција, заштити људских права, у борби против корупције и криминала, у односима са светом, не би имала изгледа да преживи.
Ствар је у томе што демократија, у Србији као и било где другде, суштински почива на једнакости људи, али ништа мање на поверењу. Ако престану да верују у правила демократије, ако помисле да једна правила важе за једне, али не и за друге народе, ако их изневере институције, ако прописи и норме понашања, у међуљудским и међународним односима подједнако, буду погажени, људи једноставно губе веру. А тамо где се та вера изгуби, демократији нема живота.
Поред свих принципијелних и практичних разлога који су поменути, Србија, у настојању да у својим границама сачува Косово, поступа у највећој мери конструктивно. Она је спремна на сваки вид компромиса који не подразумева независност и нуди Албанцима највиши могући степен аутономије, сву законодавну, извршну и судску власт, очекујући једино непроменљивост граница и безбедност за неалбанско становништво покрајине.
Борећи се за Косово, Србија се данас бори за фундаменталне принципе међународне правде и поретка, а бранећи један неотуђиви део своје територије она можда брани чак будућност демократије као начина живота и погледа на свет", наводи Коштуница у ауторском чланку.
"У ситуацији која се на југоистоку Европе створила око захтева да Косово добије независност, свет се у основи суочава са дилемом која гласи: хоће ли апсолутна правда морати да уступи пред релативним политичким интересом, и хоће ли аутентичне демократске вредности бити жртвоване пуком привиду мира?
Разлози које Србија наводи противећи се независности своје јужне покрајине добро су познати. Они су, са становишта међународног права, једноставно необориви јер почивају на темељним документима међународног поретка као што су Повеља Уједињених нација, Завршни акт из Хелсинкија и важеће резолуције Савета безбедности УН.
Одузимање дела територије једној демократској земљи само зато што једна етничка група која претендује на ту територију прети насиљем такође је недопустиво не само са моралног становишта, већ и из перспективе историјског искуства. Човечанство је на трагичан начин могло научити да политика уступања пред онима који прете силом само отвара пут новом и већем насиљу.
Чисто прагматични разлог подједнако је неоспоран: независно Косово могло би бити само хронично жариште напетости у региону због вероватноће нових територијалних претензија, али ништа мање због економске неодрживости и већ широко разапете мреже организованог криминала.
Геостратешки посматрано, и то не само са становишта очувања стабилности на Балкану, разлози против независног Косова нису мање јаки, јер се читав случај не може узети као јединствен и непоновљив. Чак и они који тврде да је то могуће, интимно морају бити свесни тога да затварају очи пред чињеницама.
Најзад, али не на последњем месту, логички је недопустиво да се проблеми националних мањина (поготово оних које већ имају сопствену државу) решавају самоопредељењем, јер то води промени граница и свим опасним компликацијама које тако нешто подразумева.
Али и када би се оглушила на свих ових седам аргумената, међународна заједница би морала да буде свесна ефеката евентуалне независности Косова на демократску Србију.
Може ли та земља, која се самостално и по цену највећих напора и ризика, ослободила комунистичког режима, да као таква - дакле, демократска - преживи насилно отимање 15 процената државне територије? Која би изабрана власт могла да објасни бирачима да и даље треба да верују у принципе толеранције, либерализма и неприкосновености народне воље, дакле у вредности просвећене западне цивилизације, у име којих су оборили један опак ауторитарни режим? Просто речено, једна млада демократија, која је за само шест година постигла импресивне резултате у економији, развоју институција, заштити људских права, у борби против корупције и криминала, у односима са светом, не би имала изгледа да преживи.
Ствар је у томе што демократија, у Србији као и било где другде, суштински почива на једнакости људи, али ништа мање на поверењу. Ако престану да верују у правила демократије, ако помисле да једна правила важе за једне, али не и за друге народе, ако их изневере институције, ако прописи и норме понашања, у међуљудским и међународним односима подједнако, буду погажени, људи једноставно губе веру. А тамо где се та вера изгуби, демократији нема живота.
Поред свих принципијелних и практичних разлога који су поменути, Србија, у настојању да у својим границама сачува Косово, поступа у највећој мери конструктивно. Она је спремна на сваки вид компромиса који не подразумева независност и нуди Албанцима највиши могући степен аутономије, сву законодавну, извршну и судску власт, очекујући једино непроменљивост граница и безбедност за неалбанско становништво покрајине.
Борећи се за Косово, Србија се данас бори за фундаменталне принципе међународне правде и поретка, а бранећи један неотуђиви део своје територије она можда брани чак будућност демократије као начина живота и погледа на свет", наводи Коштуница у ауторском чланку.
-
Београд, 5. мај 2024.Председник Владе честитао Васкрс
-
Дубона/Мало Орашје, 4. мај 2024.Србија никада неће прежалити убијене у Дубони и Малом Орашју
-
Београд, 4. мај 2024.Први званични сусрет премијера са патријархом Порфиријем
-
Београд, 15. март 2024.Наставак рада на испуњењу препорука ОДИХР-а
-
Београд, 15. март 2024.Значајна сарадња са Мисијом ОЕБС-а и Aмбасадом САД у Београду
-
Београд, 12. март 2024.Брнабић и чланови Владе положили венац на месту убиства Зорана...
-
Београд, 11. март 2024.Председница Владе честитала почетак месеца Рамазана
-
Београд, 9. март 2024.Премијерка разговарала са амбасадорима Квинте и амбасадором ЕУ...
-
Београд, 9. март 2024.Брнабић разговарала са представницима ОЕБС-а и ЕУ
-
Београд, 8. март 2024.Продубљивање сарадње са Саветом Европе у бројним областима