Twitter | RSS - вести | мапа презентације | контакт  
ћирилица | latinica | english 
Влада Србије
Најавe и обавештења
Активности премијера
Активности потпредседника
Активности Владе
Саопштења Владе
Саопштења министарстава
Документи
Конференције за новинаре
Интервјуи
Косово и Метохија
Економија
Политика
Стоп корупцији
Култура и вера
Спорт
Линкови
Издвојене теме

Најаве и обавештења

Почетна страна > Вести > Косово и Метохија > За суштинску аутономију Космета унутар Србије и СЦГ

За суштинску аутономију Космета унутар Србије и СЦГ

Београд, 27. фебруар 2006. године - Председник Владе Републике Србије Војислав Коштуница обратио се данас посланицима Народне скупштине Републике Србије на ванредној седници на којој се разматра Извештај Владе Србије о току разговора о политичком решењу будућег статуса Косова и Метохије, који је усвојен на седници Владе 23. фебруара.

Званични сајт Владе Србије преноси говор Војислава Коштунице у целини.

Поштовани народни посланици,

У Резолуцији о мандату за политичке разговоре о будућем статусу Косова и Метохије, коју је Народна скупштина Републике Србије усвојила 21. новембра прошле године, истакнута је обавеза да Скупштина буде редовно извештавана о току ових разговора. Три месеца касније Скупштина, ево, добија први извештај. То је прилика да се протекли догађаји подробно размотре и да се у овом највишем представничком телу Србије изнесу мишљења посланика о досад обављеном послу, као и о наставку рада на овом за Србију најважнијем националном и државном питању.

Дозволите да вас најпре сасвим кратко подсетим на најзначајније политичке догађаје који су обележили протекли период или који су му непосредно претходили.

Садашњи циклус догађаја у вези са Косовом и Метохијом започео је Извештајем Каиа Еидеа Савету безбедности УН о испуњености стандарда 24. октобра прошле године. На основу тог извештаја, отворен је процес у оквиру којег би требало доћи до решења будућег статуса Косова и Метохије. Потом је Контакт група усвојила руководеће принципе за разговоре, а генерални секретар УН изнео је своје препоруке за вођење разговора и именовао свог специјалног изасланика. Наша Народна скупштина усвојила је Резолуцију о мандату за политичке разговоре о будућем статусу Косова и Метохије, после чега је убрзо формиран наш преговарачки тим. Преговарачки тим је, на темељу скупштинске Резолуције, усвојио целовиту платформу и образовао делегацију за први круг разговора који су били посвећени децентрализацији. Разговори су обављени у Бечу 20. и 21. фебруара, а биће настављени у марту.

Сви ови добро познати догађаји враћају нас на основно питање о циљевима ових разговора. Не треба пропустити прилику да се свугде, а посебно на овом месту понови наш основни циљ, а самим тим и разлог улажења у политичке разговоре о будућем статусу Косова и Метохије. Реч је о два циља који су до те мере међусобно прожети да заправо представљају један целовит циљ: то су опстанак Косова и Метохије у Србији и опстанак српског народа на Косову и Метохији.

Пошто су одлуком Савета безбедности започети разговори о будућем статусу Космета, Србија је донела одлуку да преузме свој део одговорности у решавању статусног питања, полазећи од темељних начела међународног права и демократских вредности савременог света. Стрпљиво и упорно користимо сваку прилику да укажемо читавој међународној заједници да се стабилан мир и развој овог региона могу постићи само путем права и правде, а не једностраним актима наметања или, још горе, једностраним актима насиља и отимачине.

Подносећи данас овај извештај, сматрам да је изузетно важно да се осврнемо и поново погледамо шта је амбасадор Еиде записао у свом извештају. Посебно треба имати у виду да је Савет безбедности на основу тог документа одлучио да започну разговори о будућем статусу Косова и Метохије. Подсећам да је тада, дакле пре четири месеца, Еиде слику мултиетничности, односно стандарда људских права на Косову и Метохији изразио једном тешком речју. Он је, наиме, рекао да је стање у покрајини у том погледу „мрачно“. С тим у вези, јасно је истакао да отварање разговора о будућем статусу никако не би смело да значи напуштање политике стандарда у међународној заједници, већ, напротив, да преговори претпостављају чак појачано надгледање испуњености стандарда, који дакле морају појачано и да се остварују. Овај став декларативно су прихватили сви међународни чиниоци и једнако га понављају, како у разговорима са нама, тако и у другим приликама.

Последњих шест и по година учинило нас је скептичним у погледу обећавајућих порука из међународне заједнице и, као по некој злој законитости, судбина празне речи почиње да обележава и ове последње поруке у вези са стандардима. Од Извештаја амбасадора Еидеа СБ УН прошла су, наиме, пуна четири месеца, а да нико не би могао да укаже ни на најмањи напредак у испуњавању стандарда. Уместо тога, положај српске заједнице стагнира у постојећем ужасном стању, а по много чему се и погоршава.

Широм Косова и Метохије где живе Срби и даље се догађају некажњени акти насиља са поруком која је суштински садржана у сваком од њих и гласи: Срби треба да оду са Косова и Метохије. Пред прошлу скупштину на којој смо усвојили Резолуцију догодио се вандалски чин рушења крова на Богородици Љевишкој. Непосредно уочи ове скупштине догодило се масовно каменовање Срба који су за Задушнице хтели да посете гробове својих најближих. Видимо да етничком насиљу, које албански екстремисти спроводе против српске заједнице, нема краја, и то највише стога што задужени представници међународне заједнице не раде свој посао.

Упркос сопственој оцени да је стање мултиетничности у покрајини заправо „мрачно“, Еиде је препоручио отпочињање разговора о статусу. Тиме је и формално напуштена политика „стандарди пре статуса“. Зато и ми данас имамо пуно право да поставимо нека сасвим једноставна питања. Шта је то на плану стандарда уопште учињено у претходна четири месеца? Да ли је нешто урађено макар на папиру ако већ ништа, ама баш ништа, није урађено у реалном животу? Шта се десило са појачаним надгледањем испуњавања стандарда у покрајини? Ово је заправо једно исто питање које треба истовремено упутити на више адреса - и Мартију Ахтисарију и Контакт групи и Јесену Петерсену. Имамо право да тражимо одговор на питање шта се то добро десило у покрајини у последња четири месеца, а лако ћемо одговорити ако би се неко усудио да запита – шта се то рђаво десило у покрајини у истом периоду. И да поставим још једно питање, за које са пуним правом очекујемо одговор: да ли је неко уоште одговоран за све зло које се, ево има пуних шест година, наноси Србима и осталим неалбанцима на Косову и Метохији? Водећи конструктивну и разложну политику, најмање што Србија има право да очекује јесте да добије одговоре на ова питања.

Влада Србије је још од свог формирања упозоравала да без ваљане децентрализације покрајине једноставно не може бити напретка у испуњавању стандарда. Због тога се надамо да почетак разговора о децентрализацији може представљати покретање процеса са мртве тачке и то на једној веома озбиљној теми. Таквих тема, дакако, има још, тако да очекујемо отварање посебних разговора о стању културне баштине и посебно о заштити и обнови манастира и цркава Српске православне цркве, затим о проблемима имовине и приватизације, о безбедности и још о неким питањима. Евентуално налажење компромисних решења у регулисању свих ових питања могло би да створи повољнију атмосферу и да директно олакша почетак и ток разговора о самом статусу. Али, све ово не може да замени вођење таквих разговора. Ми смо спремни за разговоре о статусу одмах, будући да имамо не само јасну стратегију и циљеве него и конкретне замисли и концепте како до тих циљева доћи. Али, право место за излагање такве замисли јесте само преговарачки сто, а наши предлози, који гарантују пуну и суштинску аутономију Косова и Метохије унутар Србије и СЦГ, морају бити предочени јединој правој адреси – косметским Албанцима, тј. њиховим легитимним представницима.

Сада бих, поштовани посланици, нешто рекао о самим досадашњим разговорима о будућем статусу покрајине. Иако су званично отворени пре готово четири месеца, прави разговори о статусу још нису ни почели. Када кажем „прави“, онда мислим на директне разговоре са представницима косметских Албанаца које, по препорукама генералног секретара УН, Марти Ахтисари треба да обезбеди. То се до сада није догодило. Штавише, у међународној јавности се једно време више говорило о завршетку, тј. временском ограничењу, ових разговора, него о њиховом почетку. Томе су доприносили не само ставови из редова појединих чланица Контакт групе него и изјаве највиших представника међународне заједнице задужених за разговоре. И док разговори у правом смислу још нису ни почели, неки су се у неколико наврата потрудили да ову празнину у стварном деловању надокнаде, да тако кажем, „креативним“ тумачењем принципа Контакт групе, или, тачно речено, налажењем у њима онога чега тамо нема. Најчешће се тако тврдило да принцип који гласи да “нема повратка Косова у ситуацију пре марта 1999” заправо значи да нема повратка Косова у састав Србије. На овај начин се не само грубо фалсификују принципи Контакт групе већ и Резолуција 1244, и то све пре него што су разговори о статусу започели. Све те покушаје нетачне и злонамерне интерпретације међународно прихваћених ставова и докумената у вези са разговорима благовремено смо и врло чврсто демантовали, а то су понекад чинили и представници појединих чланица Контакт групе.

Желим да вас посебно уверим да смо, у готово свакодневним сусретима са страним представницима, користили сваку прилику да изнесемо најбоље аргументе у прилог споразумном и компромисном решавању питања Космета. У том смислу, непрестано и подробно објашњавамо да задатак специјалног изасланика и његовог тима, као и Контакт групе јесте да створе услове да се сви ови разговори воде у доброј вери да је могуће доћи до споразумног решења, пошто решење може бити стварно и трајно једино ако је такво – споразумно. Свако друго неминовно ће бити наметнуто, а такав приступ не само што не би водио трајном миру већ би посејао ново семе зла на Балкану, из којег би се кад–тад развила нова спирала насилних промена граница по истом узору какав би био допуштен на Косову и Метохији.

Ту лежи смисао наших сталних упозорења да се не сме допустити кршење међународног права и наших указивања на опасност од последица ако се то не спречи. Као и свако право, тако и међународно постоји ради регулисања пре свега тешких, а тек онда и нормалних ситуација. Оно не би било право ако не било способно да својим општим и широким нормама обухвати све могуће случајеве, па и оне најтеже, специфичне. Када политичари нису у стању, или нису вољни, да реше неки посебан и тежак случај, онда се позивају на његову апсолутну јединственост, непоновљивост и уникатност како би своју одговорност пребацили на друге. То са Косовом и Метохијом не сме да се догоди јер би последице таквог тобоже елегантног избегавања одговорности биле ужасне. Проблем Косова није био лаган ни 1999, ни 1981, ни 1968, ни 1945, ни много пута пре, и онај ко се подухватио да га решава мора бреме те одговорности носити до стварног решења, а не до нечега што на решење не личи.

Наша страна нуди решење које има историјски компромисан карактер, односно спремни смо за разговор о решењу које би имало такав карактер. Између опције независности и опције уобичајене, стандардне аутономије по европским узорима, стоји опција суштинске, проширене аутономије, коју смо спремни да конкретно дефинишемо у непосредним разговорима са албанским представницима. Ми само једно не можемо, нити смемо, а то је да допустимо да се унутар граница наше државе створи друга држава, која би отцепила део територије и са њом у бездан однела и међународно право, и људска права, и елементарна начела правде и морала, и културно наслеђе, и духовну постојбину, и имовину, и много шта од чега је саздан наш историјски и модерни идентитет. Не можемо то допустити ни због себе ни због других, наших суседа, јер би једним „преседаном“ био поремећен читав, са толико муке успостављен, систем равнотеже у подручју.

Знајући шта јој је данас циљ, Србија мора да прикупи максимум снага, политичке рационалности и јединства како бисмо сачували Косово и Метохију. Са протоком времена Косово и Метохија заиста све мање бива страначко питање или питање на којем би поједине политичке групације у држави и друштву правиле свој политички профит. Око овог тешког питања наше данашњице, па и наше сутрашњице, полагано и спонтано гради се и политичка и шира друштвена сагласност без које би деловање било које владе било тешко, готово немогуће. Посебну улогу добија Народна скупштина, која је, како у парламентарној демократији и треба да буде, постала место доношења најкрупнијих, стратешких државних одлука о овом питању. Она, такође, треба да задржи и да појача своју контролну функцију у овако значајној ствари. Одлука да Скупштина буде редовно извештавана о току ових политичких разговора и донета је зато да би она благовремено могла да реагује у случају могућих већих промена у понашању међународних чинилаца.

Не постоји бољи начин да се изгради и спроведе једна тешка политика, као што је она у вези са Косметом, него што је уска сарадња свих државних органа и свих друштвених снага под окриљем највишег представничког органа државе. То је оно што поштују и противници у међународним оквирима, који Косово и Метохију посматрају под утицајем инерције прошлости, а не у светлости нових реалности у покрајини и у Србији. И зато, градећи нашу унутрашњу демократску политику и широку државну и друштвену сагласност око питања Косова и Метохије, можемо реално очекивати много више позитивних одјека у међународној заједници, а то може одлучујуће допринети правичном решењу овог тешког питања.

Поред осталог, поштовани народни посланици, тренутак је да се подсетимо и да се у самим руководећим принципима Контакт групе за решење статуса Косова истиче да “неће бити прихватљиво ниједно решење које је једнострано или произлази из употребе силе”. Прави је тренутак и да Мартија Ахтисарија подсетимо на његову давнашњу изјаву, док је још био председник Финске, да ће од развоја демократије зависити да ли ће Косово остати у саставу Србије или ће постати независно. Србија данас, по сваком мерилу, јесте демократска држава и то нико нигде не доводи у питање. Пошто ниједна слободна и демократска држава никада не би могла да прихвати да јој се наметнутим решењем отима део њене територије, и ова Скупштина је својом Резолуцијом са пуним правом утврдила да „би свако наметнуто решење будућег статуса Косова и Метохије прогласила нелегитимним, противправним и неважећим“.

Ми имамо поверења у Савет безбедности Уједињених нација, пре свега зато што не тражимо ништа друго осим да за нашу државу важе она иста универзална начела на која се позивају све демократске државе у свету. Ако би се у нашем случају учинио изузетак, направио би се прво алиби, а затим и преседан како да се националне мањине широм света домогну својих држава. Светска заједница мора знати, и зна, да европски и сваки други стандарди и вредности налажу да националне мањине своја права, било појединачна било колективна, остварују кроз различите степене аутономија и системе мањинских права, а не кроз разбијање постојећих државних целина.

Ми смо уверени у исправност начела којима се руководи наша политика, као што смо и уверени да, поступајући како поступамо, истовремено бранимо и она начела и оне вредности на којима почива савремени међународни поредак. Споразумно и компромисно решење које ми нудимо је европско решење у правом смислу те речи јер почива на европском искуству проналажења решења, која су сагласна и међународном праву и настојању да се обезбеди права мера аутономије за националне мањине. Суштинска аутонимија са довољним бројем самосталних надлежности и институционалних механизама покрајине да на ваљан начин управља привредним и социјалним животом представља европску формулу за споразумно, трајно и стабилно решење. Унутар суштинске аутономије за покрајину мора се тражити и најбољи начин успостављања аутономије и за српску заједницу.

Верујем да смо јединствени и одлучни да бранимо ова начела наше политике јер нас једино она могу довести до компромисног и историјски правичног решења. Влада Србије ће све кораке који се тичу даљих преговора предузимати, као што и сада чини, једино у оквирима мандата који јој је дала ова Скупштина. Сматрамо да интерес државе у овом тренутку налаже да се са преговорима, у тим оквирима, настави.

И данас, овде у Скупштини, ми поново утврђујемо да је Србија за споразум, за праведно решење, за поштовање општеважећих начела међународног права и уважавање универзалних вредности. Преузимајући, сви заједно, обавезу да од ових начела не одустајемо, у руке добијамо необориве аргументе засноване на праву, правди и истини. Уверен сам, поштовани народни посланици, да су наше јединство и те вредности најјаче упориште које Србији данас стоји на располагању.


Документи
  Резолуција о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији (2013)
  Политичка Платформа за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини (2013)
  Споразуми постигнути у дијалогу са Приштином уз посредовање ЕУ (2011)

Линк
Канцеларија за Косово и Метохију

Најновије вести

Copyright © 2004 Влада Републике Србије / Email: omr@srbija.gov.rs