Twitter | RSS - вести | мапа презентације | контакт  
ћирилица | latinica | english 
Влада Србије
Најавe и обавештења
Активности премијера
Активности потпредседника
Активности Владе
Саопштења Владе
Саопштења министарстава
Документи
Конференције за новинаре
Интервјуи
Косово и Метохија
Економија
Политика
Стоп корупцији
Култура и вера
Спорт
Линкови
Издвојене теме

Најаве и обавештења

Почетна страна > Вести > Влада Србије > Активности потпредседника > Србија за решавање отворених питања на Космету кроз дијалог

Србија за решавање отворених питања на Космету кроз дијалог

Београд/Њујорк, 16. новембар 2016. године – Први потпредседник Владе Републике Србије и министар спољних послова Ивица Дачић осудио је вечерас покушај конфискације РХМК „Трепча“ од стране привремених институција самоуправе у Приштини, као и пљачку приватне имовине косметских Срба и Српске православне цркве.

Фото: Танјуг

Званични сајт Владе Републике Србије преноси у целини обраћање Дачића на седници Савета безбедности Уједињених нација, која је била посвећена раду УНМИК-а:

“Поштовани господине председниче,
Цењени чланови Савета безбедности,
Даме и господо,

Желим да се и овом приликом захвалим специјалном представнику генералног секретара УН Захиру Танину на поднетом извештају и укупном ангажману на реализацији мандата УНМИК-а, у складу са резолуцијом Савета безбедности 1244 (1999). Такође, желим да поздравим све чланове Савета безбедности и укажем на важност наставка редовног, кварталног разматрања ситуације на Косову и Метохији пред овим уваженим телом у контексту стварања услова за несметано спровођење мандата УНМИК-а и у функцији подршке процесу дијалога између Београда и Приштине, који се води под покровитељством ЕУ.

Истовремено, желим да искористим ову прилику и да се захвалим Бан Кимуну, генералном секретару Уједињених нација, за његов допринос раду наше организације током његовог мандата и да пожелим успех његовом наследнику Антонију Гутерешу.

Република Србија је увек до сада, упркос бројним изазовима, демонстрирала јасну посвећеност решавању свих спорних питања дијалогом у статусно неутралном оквиру, руковођена, пре свега, интересима регионалне стабилности и стварања услова за економски просперитет и напредак региона у процесу приступних преговора са ЕУ. Тако је, господине председниче, захваљујући напорима Србије, недавно постигнут Споразум о телекомуникацијама, чиме је дат допринос примени бриселског споразума.

Међутим, наша спремност да кроз разговоре трагамо за одрживим решењима која доприносе бољем животу грађана Косова и Метохије, нажалост, није у многим случајевима праћена истоветним приступом друге стране, која наставља са, по дијалог евидентно изузетно штетним, унилатералним потезима, попут недавног нечувеног покушаја конфискације рударско-металуршко-хемијског комбината "Трепча" од стране привремених институција самоуправе у Приштини.

Напомињем да је Република Србија од отпочињања дијалога управо инсистирала да се питање имовине стави на дневни ред и да смо то годинама чинили у готово свакој рунди дијалога и то на свим нивоима разговора, али Приштина одбија да се о томе разговара. Овакви акти Приштине којима се промовише атмосфера једностраног наметања, свршеног чина и ултиматума уместо решавања отворених питања кроз дијалог, са циљем изналажења за све инволвиране стране прихватљивих решења, каквих је било и раније, ни у ком случају нису у интересу мира и стабилности у региону.

Као што Вам је познато, 1999. године надзор над управљањем рударско-металуршко-хемијским комбинатом „Трепча а.д.“ преузео је УНМИК, сходно резолуцији Савета безбедности УН 1244 (1999). УНМИК је право на управљање „Трепчом“ пренео Косовској повереничкој агенцији, основаној 2002. године од стране самог УНМИК-а. Након противправног, једностраног проглашења независности 2008. године од стране Приштине, основана је Косовска агенција за приватизацију која је преузела надлежности Косовске повереничке агенције, што до данас није одобрено од стране УНМИК-а. Нелегална Косовска агенција за приватизацију је затим приступила приватизацији друштвене и државне имовине у покрајини, а упорним спровођењем овакве праксе злоупотребе, за шта не постоји никакво правно утемељење у резолуцији СБ УН 1244 (1999), Приштина је до сада једнострано приватизовала око 70 одсто друштвене и државне имовине на Косову и Метохији.

Паралелно са овом противзаконитом приватизацијом друштвене и државне имовине, Приштина је наставила са пљачком приватне имовине Срба и Српске православне цркве. Ова широко распрострањена пракса спровођена је у великој мери помоћу лажне документације коју су косовске институције издавале локалним Албанцима.

Усвајањем "Закона о Трепчи" грубо су прекршени основни принципи Резолуције Савета безбедности 1244 (1999), као и Уставни оквир за привремену самоуправу на Косову. Да подсетим, у овом последњем се као једна од надлежности резервисаних за специјалног представника генералног секретара УН изричито наводи овлашћење да управља имовином у јавном, државном и друштвеном власништву, у складу са релевантном легислативом УНМИК-а, као и регулисање јавних и друштвених предузећа.

Наглашавам да је овај закон усвојен од стране привремених институција, без учешћа УНМИК-а и консултација са власницима/акционарима „Трепче“, представницима општина на чијој се територији налазе рудници и постројења „Трепче“, представницима Срба у оквиру привремених институција, као и менаџментом и запосленима у „Трепчи Север“.

Оваквим једностраним деловањем привремених институција самоуправе уноси се правна несигурност, која може озбиљно да угрози крхку безбедносну ситуацију на Косову и Метохији. Посебно је узнемирујуће то што овај закон трајно нарушава одрживи економски развој, без којег је етничка структура у српским срединама на северу покрајине директно угрожена.

Оваквим деловањем, привремене институције самоуправе на Косову и Метохији отворено су прекорачиле оквире свог мандата, конфискујући приватну имовину „Трепче“, чиме су директно погођени власници/акционари, повериоци и запослени, супротно принципима међународног права које забрањује овакав вид конфискације.

Ови акти су у супротности и са низом међународних инструмената којима се гарантује право на мирно уживање имовине, забрана дискриминације и једнакост пред законом, попут Универзалне декларације о људским правима, Међународног пакта о грађанским и политичким правима, Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, Европске повеље о локалној самоуправи и др. Овим су законом погажени и основни принципи слободног тржишта и конкуренције, а он је директно у супротности и са Споразумом о стабилизацији и придруживању између Приштине и ЕУ, као и са ЦЕФТА споразумом.

Приштина настоји да без икаквог правног оправдања и упоришта, највећи косметски гигант трансформише у својину такозване "Републике Косово", а да Србија нема никаква права, иако је већински власник овог привредног субјекта. Реч је о озбиљном нападу на интересе Срба, укључујући 3.000 њих који у "Трепчи" раде. Процењује се да око 38 одсто српских породица директно или индиректно зависи од "Трепче".

Својина и право власништва су свуда, а посебно у демократском свету, светиња, а то чије је власништво "Трепча" више је него евидентно. "Трепча" је власништво фирми из Србије, Републике Србије и њених грађана који су је градили и никаква противправна одлука косовских власти то не може променити. Полазећи од тога, Влада Србије је донела одлуку о поништавању свих правних последица аката и радњи привремених институција самоуправе у Приштини које се односе на правни и фактички положај "Трепче".

Влада је била принуђена да донесе овакву одлуку јер жели да "Трепча", која је од виталног значаја за опстанак Срба на овом простору и економски развој, пре свега, општина Косовска Митровица, Звечан, Лепосавић и Зубин Поток, али и Новог Брда и Грачанице, настави да ради. Удар на „Трепчу” није само удар на једно предузеће, то је удар на право једног народа да постоји на једном простору и удар на саме темеље Резолуције СБ УН 1244 (1999), на којој почивају мир и стабилност у покрајини.

"Трепча" је жила куцавица и основ постојања Срба на северу Косова и Метохије. На ,,Трепчиној” земљи су изграђена српска насеља, у ,,Трепчиним” рудницима раде хиљаде људи и од тога издржавају своје фамилије. За њих је одбрана "Трепче" одбрана права да постоје. У том смислу је покушај да се "Трепча" отме својим законитим власницима уједно и покушај да се доврши етничко чишћење над Србима и да се трајно доведе у питање етничка структура у српским срединама, што је неприхватљиво.

Законом о Трепчи власти у Приштини не узурпирају само имовину државе Србије на КиМ, већ се у члану 5 предметног закона јасно каже да такозвана "Република Косово", присваја имовину и рудне ресурсе и у другим деловима Србије ван Косова и Метохије, што је потпуни правни нонсенс.

Србија остаје отворена за изналажење мирног и одрживог решења за ову ситуацију, у коју смо доведени не својом вољом, уверена да је пут дијалога и споразумног решавања свих питања и проблема једини исправан пут. У том контексту, очекујемо да државе чланице Савета безбедности искористе снагу свог ауторитета како би утицале да се овај закон стави ван снаге, ради спречавања негативних правних и безбедносних последица које прете да угрозе стабилност на Косову и Метохији и у региону и процес дијалога и нормализације односа. У противном, Косово и Метохија ће постати „црна рупа“ Европе где је приватна својина апсолутно незаштићена.

Као и на претходним седницама Савета безбедности, истакао бих да је од пресудног значаја за одрживи опстанак српског народа у покрајини да се у најкраћем року формира Заједница српских општина као механизам који треба да омогући систематску, институционалну заштиту српске заједнице на Косову и Метохији. Нажалост, уместо да њено успостављање буде централно питање које је морало бити спроведено као приоритетно, она је постала предмет политичких уцена.

Наша страна је у претходном периоду доследно инсистирала на томе да се дефинише динамика успостављања Заједнице и да се одреди датум почетка рада Управљачког тима. Заједница српских општина може да буде заснована једино на ономе што је договорено у дијалогу, а никако на нечијим накнадним покушајима да се унилатерално мења оно о чему је, уз посредовање ЕУ, већ постигнут договор.

Не сме се дозволити да се овај процес даље одуговлачи и угрожава једностраним потезима којима се српском народу на Косову и Метохији отворено поручује да нема никаква права попут „Закона о стратешким инвестицијама на Косову“. Овај закон, уколико би био спроведен, Приштини би дао покриће за директно уговарање капиталних пројеката без расписивања тендера и учешћа локалних самоуправа и за арбитрарно располагање и продају општих добара, те би у том контексту имао несагледиво штетне последице по положај и интересе српског народа у Покрајини. Поменутим законом који је усвојен противно процедури за усвајање закона од виталног интереса за заједнице, обесмишљава се Заједница српских општина, будући да се њиме задире у надлежности које су према споразуму сасвим експлицитно припале будућој Заједници. Јасно је да ова легислативна провокација Приштине има за циљ да од Заједнице српских општина начини празну љуштуру и да онемогући Србе да одлучују о економском развоју и просторном планирању у својим срединама.

Отимачина српске имовине на Косову и Метохији, попут пропалог покушаја отимања туристичког комплекса на Брезовици, не може се легализовати никаквим законом, због чега је неопходно вратити се за преговарачки сто јер од оваквих једностраних аката нико не може да има корист.

Ситуацију на Косову и Метохији и даље карактерише хронични недостатак физичке и правне сигурности за Србе, посебно за интерно расељена лица која су се вратила или желе да се врате у места претходног пребивалишта. Интерно расељеним лицима онемогућено је да учествују у изради Закона о косовској агенцији за упоређивање и верификацију имовине, који представља још један недопустив и застрашујућ пример покушаја легализације отимања српске имовине, а и у директној је супротности са договором о катастру који је постигнут у оквиру дијалога под окриљем ЕУ.

Постоје хиљаде случајева у којима су се Албанци путем фалсификоване документације уписивали у катастар као власници поседа интерно расељених лица. Поред тога, нису предвиђени никакви посебни механизми за обавештавање расељених лица о поступцима који се воде поводом њихове имовине. Још један метод одвраћања од повратка, посебно у региону Пећи, јесте пласирање информација у косовским медијима о подизању оптужница за ратне злочине против већег броја Срба, готово по правилу интерно расељених лица која су се пријавила за повратак. Повратници су константно изложени нападима, а уз све чешћу употребу ватреног оружја и експлозивних направа, бележе се и учестали напади на православна гробља и спомен-плоче отетим и убијеним цивилима. Поврх тога, и даље су присутни покушаји спречавања интерно расељених лица да обележавају верске празнике, као што је био случај у Ђаковици и Мушутишту.

Такође, на Косову и Метохији је присутан драстично појачан верски екстремизам са елементима тероризма и деловања радикализованих екстремиста који се враћају са ратишта из формација терористичких група. С друге стране, на поларизованој политичкој сцени евидентан је тренд даљег заоштравања и „сузавац демократије“, уз континуирано насиље према припадницима српске и других неалбанских заједница. Другим речима, безбедност на Косову и Метохији одувек је била нестабилна и подложна ескалацији насиља, а по правилу су најугроженији повратници у национално мешовитим срединама. У том контексту, не могу се разумети разлози из којих се у извештају генералног секретара смањује простор и фокус посвећен запажањима у погледу безбедности. У том смислу, предлажемо да се у кварталне извештаје генералног секретара унесу нова поглавља посвећена положају заједница јужно од Ибра, утврђивању препрека које отежавају или онемогућавају повратак интерно расељених, имовинским правима и борби против некажњивости етнички мотивисаних злочина.

Уз то, истичем да сувопарно статистичко изношење парцијалних евиденција о нападима на живот и имовину припадника неалбанских заједница представља релативизацију цивилизацијски недопустиве појаве, а то је прогон по етничкој и верској основи. Поред статистике, било би корисно да у извештају буде дат и приказ институционалног реаговања надлежних полицијских, тужилачких и правосудних органа у смислу истраге, откривања извршиоца, подизања оптужница, кривичног или прекршајног процесуирања, врсте изречене казне заједно са правоснажношћу и извршењем, код кривичних дела мотивисаних етничким елементом. Без институционалног реаговања, сви напади и друга кривична дела против Срба се деперсонификују и своде на статистику, што дугорочно води привикавању на климу некажњивости за етнички мотивисане злочине против Срба. У том смислу било би врло илустративно видети статистику о процентуалном решавању ових криминалних аката.

Бројни су и примери скрнављења духовне баштине српског народа на Косову и Метохији. Последњи такав пример јесте случај подметања пожара у Храму Христа Спаса у Приштини, почетком септембра, који сам поменуо и прошли пут у свом иступању. Да подсетим, реч је о недовршеном храму који је претворен у јавни нужник и простор у коме се снимају музички спотови оскудно одевених локалних певачица. Као да то није било довољно, у најновијем инциденту, непозната лица су провалила у храм и подметнула пожар. Овај инцидент, који је за најоштрију осуду, директна је последица одбијања косовских власти и полиције да поставе сталну заштиту пред храмом који је у више наврата био изложен провалама и скрнављењу. Овоме су претходили протести групе косовских Албанаца против храма, што је само једна у низу акција против Српске православне цркве и српског народа на Косову и Метохији који је већ 17 година изложен систематском, етничком терору. Циљ је да се уништи Храм Христа Спаса као једини преостали симбол и траг присуства православног хришћанства у центру Приштине, у граду у коме је пре 1999. живело преко 40.000 Срба, као што је уништено или протерано све што је српско у овом граду, као и у многим другим градовима на Косову и Метохији.

Приштинске власти су недељама пре тога прекопавале сваки центиметар око храма, у настојању да нађу начин да га повежу са ратним злочинима, а кад им то није пошло за руком, уследио је пожар. Екстремисти који позивају на рушење храма или на његово одузимање од СПЦ и промену његове намене, позивају на наставак етничког чишћења, негирање основних верских права и слобода српском народу али и основних цивилизацијских норми савременог света. Тиме се додатно распирује етнички и верски екстремизам и радикализам на штету процеса стабилизације и помирења. Овакви акти најбоље сведоче какав је заиста однос Приштине према културној и верској баштини Срба. То је истовремено показатељ колико је Србија била у праву када се противила чланству Косова у Унеску. Они који руше, пале и скрнаве српске цркве не могу бити њихови чувари. Ваљда то сада виде и оне земље које су подржале улазак Косова у Унеско, ваљда виде коме су хтели да повере заштиту српског наслеђа у покрајини.

Даме и господо,

Услед непостојања елементарних услова за одрживи повратак, број повратника у покрајину и даље је поражавајуће мали. Може се слободно рећи да је ово заједнички неуспех свих актера инволвираних у процес повратка. Сви сносимо одговорност да то променимо и створимо услове у којима ће расељенима не само декларативно, већ истински бити остављен избор између повратка и локалне интеграције. За то је нужно да у месту повратка буду испуњени елементарни услови у смислу личне и имовинске безбедности. Владавина права, одсуство дискриминације, поштовање у пуној мери основних људских и грађанских права и искорак из политика чији је циљ продубљивање јаза међу заједницама на националној и верској основи представљају темељне претпоставке нормализације односа и решавања питања интерно расељених лица са Косова и Метохије.

Важно је да се, и поред бројних проблема са којима се свет суочава, укључујући и актуелну избегличко-мигрантску кризу, интерно расељена лица са Косова и Метохије не изгубе из фокуса међународне заједнице, посебно УН, пре свега имајући у виду да је управо ово питање изричито обухваћено мандатом мисије УН у покрајини. Међународна заједница не сме дозволити да ови људи буду заборављени. Није довољно само констатовати неприхватљиво низак степен повратка, већ анализирати разлоге неуспеха, у којима пресудну улогу има чврст став већинске заједнице, али и њихових политичара о неприхватању повратка интерно расељених Срба. Подсећамо, стварни одрживи повратак остварило је тек неких 4.000 расељених Срба (1,9 одсто). Један од разлога је и занемаривање заједница јужно од Ибра, које доприноси њиховој изолованости, запостављености и безизгледности.

Сваки следећи пут кад представник Приштине изговори опште оптужбе о наводном геноциду и етничком чишћењу Албанаца, сетите се да су Срби од 427 насеља у којима су живели до 1999. године, из укупно 311 њих протерани. Више од 220.000 њих. Сетите се жртава монструозних злочина трговине људским органима, о којима је сведочио известилац Парламентарне скупштине Савета Европе Дик Марти у свом извештају. Сетите се и киднапованих и несталих Срба и других неалбанаца са простора Косова и Метохије, укључујући око 570 њих чија се судбина и данас, 17 година после сукоба, не зна, и више од 1.000 Срба убијених од 1999. чији је број правоснажно осуђених убица још увек раван нули.

Сетите се и мученика оца Харитона који је зверски убијен јуна 1999. године у мом родном Призрену, коме је глава одсечена на исти начин како данас, на згражавање читавог света, то чине терористи Исламске државе, убијајући своје недужне жртве. Обезглављено тело оца Харитона нађено је са поломљеним рукама и кичмом и убодима ножем у пределу срца, ужасним сведочанствима мука у којима је пострадао од руку албанских екстремиста.

Сетите се и мартовског погрома 2004. године, када је, упркос међународном присуству у покрајини, убијено 19 Срба, а 900 њих повређено. Том приликом је запаљено 935 српских, ромских и ашкалијских домова, шест градова и 10 села етнички је очишћено, из својих домова протерано је око 4.000 људи, а срушено, запаљено и оскрнављено 35 светиња, од којих је већина подигнута још у 14. веку. Тог марта је спаљен Девич, задужбина српског деспота Ђурађа Бранковића, подигнута око 1434. године, а палитељи Богородице Љевишке, која се налази на Унесковој листи светске баштине, палили су аутомобилске гуме не би ли ватра брже прогутала неке од најлепших икона из прве половине 14. века, што је светска културна баштина.

Сетите се бројних случајева вандалских напада на српску културну и религијску баштину широм покрајине недостојних модерне Европе и цивилизованог света. Од јуна 1999. године, дакле после престанка оружаних сукоба, до данас, 236 цркава, манастира и других објеката у власништву Српске православне цркве, као и културно-историјских споменика били су мете напада. На простору Косова и Метохије уништена су 174 верска објекта и 33 културно-историјска споменика. На већини православних гробаља не постоји готово ниједан неоштећен споменик. Јужно од Ибра није остао читав ниједан споменик из српске историје. Ни у једном граду јужно од Ибра данас нема улице са српским именом, док се улице истовремено називају по припадницима ОВК и осведоченим терористима и починиоцима монструозних злочина.

Порука која се тиме шаље Србима је крајње јасна. Они који су вас убијали и протеривали сада имају право да се називају националним херојима у чију славу се подижу споменици и дају називи улицама и другим јавним објектима. Многобројни примери институционалног насиља на данашњем Косову део су стратегије затирања трагова вековног трајања српске државе и народа на овом простору, чиме се настоји дати подршка легализацији резултата етничког чишћења српског народа.

Уважени чланови СБ, сваки пут када представници Приштине пред овим цењеним телом понављају своје лажне тврдње полазећи од тога да хиљаду пута изговорена лаж постаје истина, сетите се свега што сам малопре рекао. Те лажи не могу променити чињеницу да Косово није и не може бити држава. То што ви називате "државом" је ништа друго до продукт кршења међународног права, принципа Повеље УН и постулата на којима је утемељена модерна цивилизација. Етничко чишћење, масовно кршење људских и грађанских права неалбанског становништва, уништавање културног наслеђа које не припада само српском народу, већ европској и светској културној баштини, ето то су темељи самопроглашене лажне државе Косово.

Најбоља потврда цивилизацијске незрелости оних који се представљају као лидери албанског народа на Косову и Метохији јесте и недавно усвајање од стране косовског парламента документа циничног наслова „Резолуција о заштити вредности ОВК“. Полазна теза овог срамног документа је да је злочин позитивна друштвена вредност. Ако се вредношћу може назвати пљачкање, отимање, злостављање, мучење и убијање цивила и постављање заседа новинарима и санитетским возилима, онда терористичка ОВК заиста заслужује да јој парламент привремених институција самоуправе у Приштини посвети резолуцију. Није познато да је иједна скупштина на свету, осим можда током Другог светског рата, усвајала резолуције којима се славе злочинци и терористи, али парламент у Приштини је још једном успео да буде јединствен. У овој резолуцији нећете наћи чак ни траг осуде тероризма и насиља, у њој се наравно не помиње „жута кућа“, где су живим људима вађени органи, ни отмице, силовања и покољи српских и других неалбанских цивила, што су праве тековине и вредности којих је ОВК баштиник.

Из тог разлога, уважени представници држава чланица СБ, који сте истовремено и представници цивилизованих друштава, овакав чин највишег законодавног тела у Приштини заслужује најснажнију осуду. Управо је на овај начин парламент у Приштини послао јасну поруку целој међународној заједници, а и вама који овде седите, шта мисли о Специјалном суду, а шта о злочинима ОВК, које би баш тај новоформирани суд требало да верификује и санкционише. Ово значи да парламент у Приштини који је усвојио потребну регулативу за отпочињање рада Специјалног суда у Хагу, већ на самом почетку овог процеса недвосмислено даје до знања шта можемо да очекујемо у даљем процесу утврђивања одговорних за злочине почињене над Србима и другим неалбанцима. Ово истовремено показује да посете Хашима Тачија споменику жетеоцима убијеним на пољу јула 1999. године у Старом Грацком, као и споменику деци убијеној у Гораждевцу 2003. године док су се играла на сеоском потоку није ништа друго до чин једнократног и неуспелог политичког маркетинга, те да је у најмању руку претерана и преурањена оцена из извештаја који је пред нама да је ово „пример за мењање става у ширем контексту, који уводи оптимизам за потенцијал за успешно помирење на нивоу друштва“. Подсетићу на то да за ове злочине нико није одговарао, а сва је прилика да никад и неће, те да ће време показати да ли ће ове посете бити преточене у неки опипљив позитиван помак у смислу унапређења безбедности и поштовања права неалбанских заједница.

Господине председниче,

Наша страна ће, у интересу регионалне стабилности, наставити дијалог Београда и Приштине. Дијалог чији су примарни циљеви решавање свакодневних, животних проблема људи који на Косову и Метохији живе и нормализација односа, а не дијалог који се злоупотребљава као платформа за наметање независности Косова. Подсећам на то да је суштина сваког дијалога, па и овог у Бриселу, да се постигне заједнички договор, а не да се решења намећу. Улога међународне заједнице је да помогне у постизању компромиса, а не да помаже једној страни да наметне своје интересе. То се пре свега односи на Заједницу српских општина, као пресудно питање за српску заједницу на Косову и Метохији. Србија неће никада признати једнострано проглашену независност Косова, али ће наставити политику мирног решавања овог питања, на бази одговорног приступа и уз пуно спровођење постигнутих договора у оквиру бриселског дијалога.

Без обзира на бројне изазове и учестале демонстрације одсуства конструктивности и изражене склоности ка штетним унилатералним потезима друге стране, и даље ћемо посвећено радити на нормализацији односа. Не желимо да ситуација на Косову и Метохији буде латентна претња стабилности и напретку Србије и региона, и зато ћемо се и даље предано ангажовати на мирном решавању несугласица, свесни да је пред нама дуготрајан процес, у којем, да ствар буде тежа, често немамо одговарајућег саговорника који са нама дели визију другачијег, помирењу, владавини права и демократским вредностима истински посвећеног региона.

Даме и господо,

Позивам државе које нису признале једнострано проглашену независност Косова да, упркос притисцима које многе од вас трпе, останете доследни у свом принципијелном поштовању међународног права, Повеље УН и врховног ауторитета СБ УН на плану очувања међународног мира и безбедности, чија Резолуција 1244 (1999) потврђује суверенитет и територијални интегритет Републике Србије. Имајте на уму да је подршка међународне заједнице кључ успеха дијалога Београда и Приштине. Свака промена става држава које нису признале једнострано проглашену независност Косова би негативно утицала на даљи конструктиван приступ страна у дијалогу и на имплементацију постигнутих договора.

Истовремено, позивам и оне државе које су признале једнострано проглашену независност Косова да ову своју одлуку озбиљно преиспитају и на тај начин дају допринос настојањима да се за питање Косова и Метохије изнађе обострано прихватљиво решење. То је оно што тражимо.

Прилику за дијалог и договор уместо унилатерализма. А од вас, цењених чланица Савета безбедности, очекујемо да подржите оваква настојања у духу вредности које оличавају Уједињене нације, и да не дозволите да будете заварани пропагандним манипулацијама и лажима које изнова слушамо од представника привремених институција самоуправе на Косову на седницама Савета безбедности.

Желим, на крају, још једном да истакнем да је Србија искрено опредељена за мир, дијалог, помирење и регионалну стабилност. Једном речју, за трајна решења која ће водити у будућност , уместо сукоба из прошлости.

Захваљујем се на пажњи”, наводи се у говору Дачића.


Најновије вести

Copyright © 2004 Влада Републике Србије / Email: omr@srbija.gov.rs