Twitter | RSS - вести | мапа презентације | контакт  
ћирилица | latinica | english 
Основни подаци
Територијална организација
Покрајине
Београд
Грб, застава и химна Републике Србије
Положај, рељеф и клима
Становништво, језик и вера
Националне мањине
Избеглице у Србији
Индустрија, енергетика и рударство
Пољопривреда
Статистика
Устав Републике Србије

Најаве и обавештења

Почетна страна > Чињенице о Србији > Основни подаци > Покрајине > Косово и Метохија

Косово и Метохија

Косово и Метохија је аутономна покрајина у саставу Републике Србије и на основу Резолуције Савета безбедности Уједињених нација 1244 од 10. јуна 1999. године налази се под привременом цивилном и војном управом Уједињених нација.

Савет безбедности (СБ) Уједињених нација одобрио је на седници која је одржана 24. октобра 2005. године у Њујорку почетак преговора о будућем статусу Косова и Метохије.

Преговори су практично почели разговорима о децентрализацији, који су одржани 20. и 21. фебруара 2006. године у Бечу.

Посланици Народне скупштине Републике Србије усвојили су 21. новембра 2005. године Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о мандату за политичке разговоре о будућем статусу Косова и Метохије, коју је парламенту предложила Влада Републике Србије.

Скупштина Србије и сви државни органи изразили су у Резолуцији пуну спремност на то да преузму свој део одговорности у процесу политичког решавања питања Косова и Метохије, на основама међународног права и у складу са демократским вредностима савременог света. Народна скупштина Републике Србије је, у складу са најопштијим начелом Уједињених нација о неповредивости суверенитета и територијалног интегритета демократских држава, овом резолуцијом дефинисала оквир и мандат политичких разговора о будућем статусу Косова и Метохије.

Некадашња државна заједница Србија и Црна Гора, данас Република Србија, била је међународно призната држава и као таква чланица УН и других међународних организација. На њу се, као и на све остале државе, односе сва начела и норме тих међународних организација, а посебно она начела и норме којима се утврђују суверенитет и територијални интегритет држава чланица. То су, пре свега, Повеља Уједињених нација и Завршни акт Конференције о европској безбедности и сарадњи (данас ОЕБС) из Хелсинкија од 1975. године.

Осим на овим и другим општеобавезујућим нормативним документима важећег међународног права, суверенитет и територијални интегритет бивше Србије и Црне Горе (тадашње СР Југославије) изричито се потврђују у Резолуцији Савета безбедности УН 1244, као и у одговарајућим резолуцијама овог тела светске организације бр. 1160, 1199, 1203 (све од 1998. године) и бр. 1239 (од 1999. године). Уз основне изворе међународног права, границе и територијални интегритет држава насталих насилним распадом претходне Југославије додатно су зајемчени посебним међународним правним документима и споразумима, као што су Мишљења Арбитражне комисије Конференције о Југославији (Мишљење бр. 3 од 11. јануара 1992. године) и Општи оквирни споразум о миру у Босни и Херцеговини од 21. новембра 1995. године (Дејтонско-париски мировни споразум).

Народна скупштина Републике Србије изразила је чврсто уверење да Савет безбедности Уједињених нација представља поуздан гарант поштовања међународног права и целокупног светског поретка заснованог на миру, поштовању слободе као највише политичке вредности и људских права као мере те слободе. Због тога се од Савета безбедности УН очекује да снагом свог ауторитета обезбеди да се ни у случају Србије не одступи од ненарушивог принципа поштовања суверенитета и територијалног интегритета.

Ова, као и све касније донете резолуције Народне скупштине о Косову и Метохији, засноване су на државној политици Србије да никада неће признати једнострано проглашену независност Косова и да се будући статус јужне српске покрајине може дефинисати само у оквирима одговарајућих начела и норми Уједињених нација и других међународних организација, поштујући уставни поредак Републике Србије.

Држава Србија, упркос томе што су привремене институције самоуправе у Приштини једнострано, противно основним принципима међународног права, прогласиле независност 17. фебруара 2008. године, води мирну, дипломатску и правну борбу за очување Косова и Метохије у свом саставу.

Преговори Београда и Приштине о темама од значаја за живот Срба и осталог неалбанског становништва на Косову и Метохији започели су у марту 2011. године у Бриселу, уз посредништво Европске уније. Шеф тима Владе Републике Србије за дијалог са Приштином до јула 2012. године био је Борислав Стефановић. Влада Републике Србије формирана 27. јула 2012. године установила је Канцеларију за стручне и оперативне послове у преговарачком процесу Владе Републике Србије, за чијег је директора именовала Дејана Павићевића.

Дијалог Београда и Приштине истовремено је подигнут на политички ниво, уз учешће тадашњег председника Владе Републике Србије Ивице Дачића и премијера Косова Хашима Тачија, као главних преговарача. Посредник у дијалогу била је високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон.

Након формирања Владе Републике Србије на челу са председником Владе Александром Вучићем 27. априла 2014. године, вођење дијалога на политичком нивоу преузели су премијер Вучић и председник Владе привремених институција самоуправе на Косову Иса Мустафа, уз посредовање високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност Федерике Могерини.

Територијална организација

Косово и Метохија захвата површину од 10.887 километара квадратних, или око 12 одсто територије на југозападу Републике. Приштина је административно, привредно и културно средиште покрајине.

Косово и Метохија се састоји од 29 општина и 5 управних округа, чија су седишта у градовима Приштини, Пећи, Призрену, Косовској Митровици и Гњилану. Јужна покрајина обухвата 1.449 насеља, 26 градских насеља и 1.423 осталих насеља.

Косово и Метохију од суседне Албаније дели планински масив Проклетија, а од Македоније Шар-планина, на којима се налазе и два највиша планинска врха у Србији: Ђеравица и Црни врх. Покрајину чине две регије које се разликују саставом тла и климом, а међусобно су одељене планинама Ћићавицом и Црнољевом.

Рељеф

Јужна српска покрајина има врло разноврстан рељеф: састоји се од планинских венаца којим је обрубљена, а они су испресецани кланцима и доста широким долинама река Биначке Мораве, Лаба и Белог Дрима.

Косово се простире у југоисточном и источном делу покрајине, близу моравско-вардарске долине, и претежно је брдовито, тако да рудна богатства представљају главни природни потенцијал ове области. Метохија се налази на западу и северозападу покрајине и обилује квалитетним обрадивим земљиштем, што битно одређује њену привреду.

Међусобна географска одељеност Метохије и Косова условила је и разлику у биљном и животињском свету, тако да је за Метохију карактеристичан утицај Медитерана, па је то регија са највише примера медитеранске флоре и фауне у целој Србији, док се Косово по томе не разликује од остатка Србије.

Саобраћајни значај

Косово и Метохија представљају разводе река које припадају црноморском, јадранском и егејском сливу, из чега произлази и саобраћајни значај ове покрајине. Она својим источним рубом дотиче моравско-вардарски правац, којим пролази један крак аутопута, док друга важна саобраћајница кроз Србију, Ибарска магистрала, пролази северозападним делом покрајине. Планира се и изградња новог крака аутопута, који би се од Ниша одвајао на запад, ишао преко Косова, Метохије и Црне Горе и избијао на Јадранско море.

Становништво

Имајући у виду чињеницу да су оружани сукоби, исељавање великог броја Срба и припадника других мањина и долазак више десетина хиљада Албанаца из Албаније променили етничку слику Косова и Метохије, као и да пописи становништва који су у Србији обављени 2002. и 2011. године нису обухватили територију јужне покрајине, не постоје новији прецизни подаци о броју становника Косова и Метохије.

Према попису из 1991. године, Косово и Метохија броји 1.956.196 људи или нешто мање од 20 одсто становника Србије. Национални састав представља шаролику смесу, а доминирају Албанци са 1.596.072, односно 82,2 одсто становништва покрајине, или око 17 одсто становништва Србије. Други по бројности су Срби са 194.190, затим Муслимани са 66.189, па Роми са 45.745, Црногорци са 20.356, Турци са 10.446, Хрвати са 8.062 и друге мање националне и етничке скупине, којих има укупно 24.

Најновије вести

Copyright © 2004 Влада Републике Србије / Email: omr@srbija.gov.rs