Twitter | RSS - вести | мапа презентације | контакт  
ћирилица | latinica | english 
Састав
Председник Владе Републике Србије
Генерални секретар
Потпредседници и министри
Скупштина

Најаве и обавештења

Почетна страна > Влада > Састав > Председник Владе Републике Србије > Говор председника Владе Републике Србије Александра Вучића на седници Савета безбедности Уједињених нација (4. децембар 2014. године)

Говор председника Владе Републике Србије Александра Вучића на седници Савета безбедности Уједињених нација (4. децембар 2014. године)

"Ваше екселенције,

Даме и господо,

Господине председниче,

Захваљујем на указаној прилици да вам представим начин на који Република Србија сагледава стање и догађаје на просторима Косова и Метохије у периоду од јула до октобра текуће године.

Србија, више од свега, жели стабилност, политичку и економску, на целом Западном Балкану. То је услов опстанка и напретка наше Србије, али и свих осталих. Управо зато, Србија је посвећена миру и животу, Србија је започела, самостално, без притисака са стране, тешке и свеобухватне реформе које ће донети здравију и конкурентнију економију, слободнијег и богатијег грађанина. Не измишљамо проблеме ван граница своје земље и не подижемо националистичке тензије у региону, јер имамо довољно куражи да се суочимо са својим проблемима и кренемо у храбро решавање истих. Управо зато, Србија није желела да улази у било какве сукобе у региону, чак ни вербалне природе, јер одлика слабих и неодговорних политичара је да, кад год имају унутрашње проблеме, отворе неку стару националну рану, промене тему и покушају да врате регион у назад. Ми у томе не учествујемо. И због тога нисмо слаби, напротив. То је знак наше снаге и дугорочног, стратешког промишљања.

Свима у овом високом дому добро је позната вредност коју Косово и Метохија имају за државу Србију и све њене становнике, те са коликом пажњом Република Србија прати догађања на просторима своје јужне покрајине, којом, сходно Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација, управља Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову и Метохији (УНМИК). Наша искрена и дугорочна посвећеност мирном решавању конфликата на том простору позната је свим чланицама међународне заједнице, како онима који деле наше мишљење о државно-правном статусу Косова и Метохије, тако и онима који мисле другачије. Верујем да сви препознајете и одлучност у корацима које Република Србија предузима у последње време, како би дала замајац процесу помирења између народа који на Косову и Метохији живе и унапредила животне услове свих становника на том простору, како Албанаца, тако и Срба, Горанаца, Рома и припадника других невећинских заједница.

Србија поздравља деловање Уједињених нација (УН) и УНМИК-а, Европске уније (ЕУ), Организације Северноатлантског пакта и њених снага на Косову и Метохији (КФОР), као и Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), које је усмерено ка истим циљевима помирења, економског напретка и обезбеђивања сигурности за све грађане на Косову и Метохији.

Србија верује Уједињеним нацијама. Да нема УНМИК-а, мање би у свету било и података о збивањима на Космету.

Поздрављамо активности Његове екселенције господина Бан Ки-муна, генералног секретара Уједињених нација, и Његове екселенције господина Фарида Зарифа, шефа УНМИКА-а, који су представили Извештај Привремене административне мисије Уједињених нација на Косову и Метохији за период од 16. јула до 15. октобра 2014. године.

Ви знате да је Београд чврст у свом ставу да не призна насилно и међународном праву противно отцепљење Косова и Метохије и његово самопроглашење за државу.

Но, тај чврст став данас није препрека разговорима и све живљој комуникацији са Приштином.

Није, пре свега зато што Београд, Влада Србије, жели мир и стабилност у целом региону, жели дијалог и проналажење решења, и жели да њиме, несметано, циркулишу људи, роба и све позитивне идеје.

Самим тим, може се рећи, да су ови наши напори, тај нов, позитиван приступ Србије тешким балканским питањима, релаксирали регион у којем је све мање страха међу суседима, и све више прихватања иницијатива које стижу из Србије.

Доказали смо, и то својим делима, да је наша основна жеља – мир на Балкану, и то као основа за његов развој. Ми желимо нормалну, пристојну и уређену Србију, и свесни смо да је она могућа само у истом таквом окружењу.

Такође, јасно нам је да је дијалог једини пут до тог циља, и учинићемо све да се он настави управо на начин који је Србија и промовисала – доношењем решења која побољшавају живот људи на Косову и Метохији.

То, свакако, неће спречити Србију да настави да инсистира на свом ставу да је самопроглашена косовска независност нелегална, али, вероватно и први пут у много година, тај став Владе Србије не спречава живот на Косову и Метохији.

Управо супротно, ми смо том животу посвећени, стављајући га испред свих осталих интереса.

Истовремено, то нам даје право да оно што желимо Албанцима – могућност да нормално живе, да раде, буду безбедни, комуницирају и несметано се крећу – тражимо и за Србе на Косову и Метохији.

И зато мислимо да све што је Србија у последње две године урадила на ширењу и промовисању оваквих својих ставова, заслужује и пажњу и признање и подршку.

Пре свега зато што је наша жеља – мир и сарадња на целом Балкану – једини начин да тај регион постане равноправни део Европе, и то тако што се од ње ни по чему неће разликовати.

Такође и зато што показујемо, сваког дана, како и вековни сукоби, огромне разлике и крајње супротстављени ставови, не морају да буду препрека дијалогу и решењу.

Потребно је само да решење и дијалог буду промовисани у врховну вредност и најважнији циљ.

Ова Влада Србије је управо то урадила.

Овај извештај јесте редован, али за Републику Србију никако није рутински. Редовност подношења неког документа не сме да значи да се његовој изради прилази олако. Уверени смо, зато, да су аутори Извештај писали са посебном пажњом, свесни значаја који он има за грађане у Покрајини, Републику Србији и њено окружење. Ми смо Извештај темељно прочитали не да бисмо у њему злонамерно тражили мањкавости и пропусте, већ да бисмо, освртом на њега, указали на предлоге за унапређење стања у Покрајини. Нама је овај извештај важан, о њему данас слуша читав свет, а Срби са Косова и Метохије уњему и у нашој реакцији траже потврду за своје оправдане захтеве. Зато се се морам осврнути на неколико ствари изнетих у наведеном документу.

Наиме, у уводном делу Извештаја, као приоритет УНМИК-а, наводе се безбедност, стабилност и поштовање људских права на Косову и Метохији. Да су наведене области у реду, не би биле приоритет. Али на Косови и Метохији, нажалост, ни основне претпоставке нормалног живота нису остварене, па је и сада - више од петнаест година од распоређивања међународних представника - неопходно да Савет безбедности дискутује о обезбеђивању елементарних услова за живот, пре свега Срба и других неалбанаца на Косову и Метохији. Стога сматрамо да је и даље неопходно јачати улогу УНМИК-а у областима за које је та мисија и даље надлежна, а да би свако даље слабљење улоге која је тој мисији намењена представљало и смањивање капацитета за остваривања њеног мандата, посебно у областима од виталног значаја за Србе и друге неалбанце који живе на Косову и Метохији.

Не смемо сметнути с ума ни значај поверења које је српско и друго неалбанско становништво указало УНМИК-у на Косову и Метохији, што додатно поцртава потребу за активнијим и видљивијим присуством и ангажовањем ове Мисије на простору Косова и Метохије.

Чињеница да данас, у другој деценији XXИ века, у једном делу Европе још увек има људи који не могу без бојазни за своју сигурност да обрађују њиве, посећују светиње у којима се моле Богу, а чија деца у страху прелазе пут од куће до школе, представља пораз савремене цивилизације. Нажалост, управо ова суморна слика представља свакодневицу за многе Србе и неалбанце на Косову и Метохији.

Истакао бих и то да је поред тзв. „Северног Косова“, које је у једном тренутку издвојено као посебна област праћења, неопходно посветити дужну пажњу и животу Срба на тзв. подручју „јужно од Ибра“, односно у другим деловима Косова и Метохије, и бројним недаћама са којима се они свакодневно сусрећу, сходно основним приоритетима УНМИК-а, а то су, цитирам, „промовисање безбедности, стабилности и поштовања људских права“. Срби у енклавама широм Покрајине живе тихо, скромно и тешко, на срамоту Европе и света, у гетоима савременог доба. То сваки припадник УНМИК-а који је у њима боравио зна и обавеза је свих часних службеника УН да о недостојном положају у коме се налазе српске вароши и села на Косову и Метохији известе цео свет. Зато и редовни извештаји о раду УНМИК-а треба да посебну пажњу посвете суровим условима опстанка Срба који живе у местима јужно од реке Ибар.

Хоћемо, и морамо, да говоримо о људима који тамо живе. И северно и јужно од Ибра.

Хоћемо, и морамо, да бранимо њихов живот.

Њихово право да раде, да се крећу, да буду слободни, да се школују, лече и да могу да се заштите.

И управо зато, данас нико не може да говори о српском шовинизму, новој Републици Српској, или хегемонистичким претензијама.

Право на живот је универзално и недодирљиво.

И Србија има права да се за то право бори.

Поготово што Србија, овај пут, није за припаднике свог народа, тражила било шта што није спремна да да и припадницима других народа.

Живот, када се постави као граница, просто намеће оваква решења.

Зато што нам је, на крају, и дат да га чувамо, штитимо и поштујемо. Како свој, тако и туђ.

И Србија је, њена Влада је, без икакве резерве, одлучила да поштује сваки живот на Косову и Метохији.

И да тражи ништа друго, него да се у тај „сваки живот“ уброје и животи Срба на Косову и Метохији.

Зато данас, док чекамо, и боримо се, за разрешење косовског чвора, ми немамо чега да се стидимо.

И немамо разлога да на све услове који су нам, јавно или тајно постављени, одговоримо друкчије него са – ми смо то већ урадили.

Зато што ми и јесмо, својим понашањем и својом платформом, урадили управо све оно што је свет годинама од нас тражио.

Ми, господо, јесмо нормализовали односе са Приштином. Ми са Приштином разговарамо, ми са Приштином тражимо заједничко решење, ми поштујемо захтеве Приштине и ми се, ни на који начин, не понашамо према тој Приштини и према Албанцима као према некоме ко нема иста она права која ми тражимо и за припаднике свог народа.

И после читавог века сукоба, ратова и жртава...ова Влада је, у односу према Албанцима, направила искорак који се сасвим сигурно може назвати историјским.

Ова Влада је уместо сукоба изабрала договор, уместо проблема решења и, што је најважније, уместо смрти – живот.

Тај живот и та права тражимо и за Србе.

Уважени председниче,

Република Србија је чврсто опредељена да настави са активним и конструктивним учешћем у разговорима са Приштином на свим нивоима, као и у примени до сада постигнутих договора.

Спремни смо на наставак процеса. То што хоћемо да разговарамо не значи да смо слаби, то што смо конструктивни, не значи да смо попустљиви, то што верујемо, не значи да смо наивни.

Нажалост, за даље разговоре нама недостаје саговорник са друге стране стола, будући да органи извршне власт привремених институција самоуправе у Приштини ни пола године након одржаних избора још увек нису формирани. Очекујемо да та Влада буде формирана у наредним данима.

Ипак, не чекајући формирање владе у Приштини, Република Србија је до данас спровела читав низ мера на које се Бриселским споразумом обавезала. Усвојили смо измене Закона о високом образовању и нову уредбу о катастру, како би се омогућила пуна примена раније постигнутих споразума у датим областима.

На плану слободе кретања, дали смо сагласност за то да носиоци личних докумената издатих од стране привремених институција самоуправе у Приштини користе граничне прелазе на међународном аеродрому „Никола Тесла“ у Београду, као и на пет најфреквентнијих граничних прелаза према Мађарској, Хрватској, Бугарској, Македонији и на аеродрому „Константин Велики“ у Нишу.

Више високих званичника привремених институција самоуправе из Приштине присуствовало је у периоду који посматрамо важним регионалним скуповима у Београду.

Веома жалимо због тога што није постигнут напредак у имплементацији кључног дела Бриселског споразума који се тиче формирања Заједнице српских општина (ЗСО) на Косову и Метохији. До распуштања парламента у Приштини није обављена припрема правног оквира за ефективно спровођење надлежности будуће ЗСО и то, сходно члану 4. Бриселског споразума, у областима економског развоја, образовања, здравства, те урбаног и руралног планирања на територији чланица ЗСО. Управљачки тим ЗСО је са своје стране припремио је Нацрт статута ЗСО и спреман је да га преда Комитету за спровођење Бриселског споразума.

Морам на овом месту да укажем и на проблем интеграције бивших припадника Министарства унутрашњих послова (МУП) Републике Србије са простора Косова и Метохије у Косовску полицијску службу (КПС). Иако је Влада Републике Србије у потпуности применила договорено у вези са овим питањем и раскинула радни однос са припадницима МУП, до интеграције 30 српских полицајаца у Косовску полицијску службу у општинама на северу Косова и Метохије још увек није дошло, они нису позвани на пријем у КПС, нити су обавештени о исходу њихових пријава за интеграцију. Исто тако, још није започета ни интеграција бившег административног особља МУП и припадника ватрогасних јединица.

Уважене чланице Савета,

Република Србија не може прихватити део Извештаја који се тиче стања на северу Косова и Метохије, у делу који непотпуно, а тиме и нетачно, интерпретира ситуацију у насељу Брђани, у северном делу Косовске Митровице.

Наиме, у овом делу Извештаја је на за нас неприхватљив начин прећутан основни проблем, а то су упорни покушаји косовских Албанаца да путем узурпације земљишта и изградњом објеката без грађевинске дозволе пошто-пото измене етничку структуру северног дела Косовске Митровице.

Према подацима представника Општине Косовска Митровица – Северни део, они планирају да у насељу Брђани изграде 172 стамбене јединице за ветеране тзв. Ослободилачке војске Косова који никада, наглашавам никада, ту нису живели, као и за мали број Албанаца који су ту били настањени пре 1999. Тиме се релативизује суштина протеста локалног српског становништва које се оправдано буни против вештачке промене демографске слике на терену, а сам протест се осликава негативним колоритом као неоснована и неконструктивна активност. Уместо тога, веома је лако доказати какво је тачно било претходно стање и предузети мере за спречавање политички мотивисане промене демографске структуре на северу Косова и Метохије.

Напоменуо бих на овом месту и то да кривични поступак који се води против председника Општине Зубин Поток Стевана Вуловића, као и осталих окривљених Срба са територије наведене општине, за последицу има вршење политичког притиска којим се практично онемогућава функционисање Општине Зубин Поток као локалне самоуправе са српском већином. Можемо констатовати да се наведеним кривичним прогонима онемогућава примена Првог споразума о нормализацији односа између Београда и Приштине којим је предвиђено неометано функционисање општина са српском већином на територији Косова и Метохије.

Када говоримо о стању у области безбедности, у самом Извештају се наводи да постоје проблеми у примени законских решења на Косову и Метохији, посебно на локалном нивоу. На мети већине етнички мотивисаних напада су припадници српске заједнице, односно њихова имовина, тако да лична и имовинска несигурност остају главна препрека одрживом повратку српског становништва у места из којег је протерано.

Не можемо а да не поменемо трагичну погибију жандардма Стевана Синђелића, на кога су у Копненој зони безбедности уз административну линију између Косова и Метохије и централне Србије 28. августа пуцали припадници наоружаних банди шумокрадица са Косова и Метохије. Недопустиво је да се групе цивила наоружане аутоматским пушкама слободно крећу, да бесправно секу шуму и нападају снаге безбедности Републике Србије, које их у томе потпуно легитимно настоје спречити.

Подсетио бих вас и на то да је расељеним становницима Ђаковице српске националности још једном онемогућено да 28. августа, на своју славу Велику Госпојину посете светиње у родном граду, пошто им је поручено да им међународне снаге не могу гарантовати безбедност. Ђаковчани су исти проблем претходно имали и за Бадње вече, када су Албанци каменовали њихове аутобусе, а на Задушнице су били онемогућени да оду на гробове родбине и пријатеља.

И Срби из Суве Реке су такође онемогућени да достојно обележе исти верски празник. Неколико стотина Албанаца блокирало је у селу Мушутиште пролаз расељеним Србима до локалне православне цркве, у којој су намеравали да обележе Велику Госпојину. Окупљени екстремисти су носили заставе Албаније и друге транспаренте увредљиве садржине.

Уколико расељени Срби не могу да, без страха за своју безбедност, на само један дан у години посете своја родна места или обиђу гробове својих најближих, доводи се у питање искреност позива покрајинских институција за повратак расељених Срба, као и њихов капацитет да обезбеде личну и имовинску сигурност свим грађанима на Косову и Метохији.

Владу Републике Србије дубоко забрињава и то што је у току ноћи између 14. и 15. октобра са тврђаве у Звечану скинута застава Републике Србије, док је 16. октобра у северном делу Косовске Митровице запаљена застава Републике Србије, која се налазила на згради Управе за трезор.

Господине председниче,

Република Србија позива све одговорне и активне чиниоце у међународној заједници да са максималном озбиљношћу уваже закључке главног тужиоца Специјалне истражне јединице ЕУЛЕКС Клинта Вилијамсона, по којима је прикупљено довољно доказа за подизање оптужнице против лидера тзв. Ослободилачке војске Косова одговорних за прогон Срба, Рома и припадника других неалбанских заједница, као и самих косовских Албанаца. Поменута кампања прогона састојала се од убистава, отмица, присилних нестанака, незаконитог затварања у логорима на Косову и у Албанији, сексуалног злостављања, као и других облика нехуманог третмана, попут принудног расељавања и уништавња цркава и других религијских објеката. Не сме се дозволити да одговорни за најсвирепије злочине буду ослобођени због недостатка доказа до којег долази услед бруталног застрашивања сведока.

Након притварања лидера Грађанске иницијативе „Србија, демократија, правда“ Оливера Ивановића крајем јануара ове године, почетком августа је подигнута оптужница, а 26. августа у Основном суду у Косовској Митровици је одржано прва расправа, као и против Драгољуба Делибашића, пензионисаног начелника Полицијске управе за Косово и Метохију, те Илије и Небојше Вујачића и Александра Лазовића, оптужених за тешка кривична дела и учешће у ратним злочинима 1999. и 2000. Сви оптужени изјаснили су се да нису криви за дела за која се терете. Оливеру Ивановићу притвор је продужен за два месеца, до 26. октобра 2014. године, па потом изнова за још два месеца.

Но, само два дана након што је тужилац ЕУЛЕКС-а подигао оптужницу против Ивановића и изнео свој захтев за продужење притвора, суд је дозволио да се Исмет Хаџа, један од оптужених у случају „Дреничка група”, оптужен за ратне злочине над цивилним становништвом у Ликовцу 1998. и 1999, брани са слободе, а Хаџа је наставак свог суђења опструирао кријући се у Клиничком центру Приштина. Оваква примена двоструких аршина у раду правосуђа на Косову и Метохији свакако уноси страх и несигурност у редове српске и других неалбанских заједница.

Сва дешавања везана за тзв. случај Клечка – почевши од одбацивања доказа кључног сведока услед промена у кривичном законодавству и, као последица тога, ослобађање Фатмира Љимаја и његових сарадника који се терете за убиства, мучење и угрожавање здравља српских и албанских цивила и ратних заробљеника, затим поновног отварања случаја и непримерених реакција званичника Приштине на притварање Љимаја и његових сарадника у којима се тражи ревизија мандата ЕУЛЕКС-а у Скупштини Косова, а закључно са Љимајевим пуштањем из притвора и одређивањем кућног притвора, говоре у прилог корумпираности и нефункционалности судског система на Косову и Метохији који је, као и међународно присуство у Покрајини, очигледно под снажним притиском политичке елите у Приштини.

Замерке Владе Републике Србије на рад правосуђа на Косову и Метохији посебно добијају на тежини након открића озбиљних сумњи у постојање високе корупције у редовима ЕУЛЕКС мисије, које укључују примање мита зарад обустављања десетина кривичних поступака против косовских Албанаца, као и фабриковања доказа у све бесмисленијем процесу противу Оливера Ивановића.

Република Србија је у циљу пуне примене Бриселског споразума и претходно постигнутих споразума у техничком дијалогу Београда и Приштине испунила очекиване обавезе, док Приштина још увек није предузела потребне кораке како би испунила свој део обавеза у кључним областима, а ту пре свега мислим на неадекватна решења у Закону о амнестији, Закону о буџету, као и у Закону о локалној самоуправи.

Тзв. „Уставни суд Косова“ је приликом оцене уставности Закона о амнестији као неуставне оценио чланове закона који амнестирају дела уништења или оштећења туђе имовине, оштећења покретне имовине, подметања пожара, оштећења туђег предмета, фалсификовања докумената и посебни случајеви фалсификовања докумената, те наведена дела нису обухваћена амнестијом. Напомињемо да се међу делима која нису ушла у Закон о амнестији налазе она које правосудни органи Привремених институција самоуправе могу користити зарад прогон лица српске националности на Косову и Метохији. Нарочито истичемо да су међународне судије Уставног суда Косова Роберт Каролан из САД и Алмиро Родригез из Португала дали издвојена мишљења којима су супротно одлуци Уставног суда истакли да амнестирање наведених дела није неуставно.

Даме и господо,

Влада Републике Србије изражава дубоку забринутост због инцидената које континуирано спроводе припадници већинске заједнице на Косову и Метохији, а који за циљ имају спречавање повратка Срба и других неалбанаца на њихова огњишта са којих су протерани. Навешћу само неколико жалосних примера из којих се види на који се начин атакује на стамбене објекте и другу имовину повратника на простору Косова и Метохије.

Дана 22. августа у селу Шаљиновица, Општина Исток, непознати извршиоци пуцали су на кућу Томислава Дабетића. Срећом, у време напада повратничка породица Дабетић није била у кући, а по повратку су уочили оштећења која је изазвао пројектил који је прошао кроз прозор, врата и завршио у купатилу њиховог дома. Овај инцидент је узнемирио и уплашио становнике Шаљиновице, као и све оне који желе да се врате у ово место, поготово имајући у виду то да је ватреним оружјем нападнута породица која никоме никада није наудила.

Крајем августа у центру Ђаковице је порушено пет кућа које су припадале српској породици Стефић, староседеоцима чији преци су буквално градили ово место. Ово је учињено по директном налогу председнице Општине Мимозе Кусари Љиље, чиме је послата јасна порука Србима да њихов повратак у ово место није пожељан. Подсетио бих вас на то да је у Ђаковици до 1999. живело 12.000 Срба, а данас су тамо преостале само четири старице које живе у порти манастира.

У току ноћи између 7. и 8. октобра, у селу Грабац, Општина Клина, непознати извршиоци обили су куће и помоћне објекте српских повратничких породица Милетић, Конић и Тошић и покрали велики део покретне имовине, начинивши притом значајну материјалну штету. Неупитно је то да је мотив овог чина био застрашивање српских повратника, односно слање порука онима који желе да се на Косово и Метохију врате како нису добродошли.

Укупно узевши, можемо са жаљењем констатовати да се тренд успоравања повратка Срба расељених са Косова и Метохије наставља, те да Привремене институције самоуправе у Приштини не чине довољно како би испуниле своје обавезе и поспешиле повратак прогнаних. Повратак интерно расељених лица на подручје Косова и Метохије се спречава бројним административним препрекама, а прописане процедуре за повратак у пракси представљају непремостиве баријере повратку Срба и других неалбанаца на њихова вековна огњишта, што резултира трајним мењањем демографске слике читаве Покрајине.

Дужност ми је да вас још једном подсетим на то да је Република Србија држава са највећим бројем интерно расељених лица у Европи, пошто се на територији наше земље налази 230.000 људи у том статусу, од којих 18.000 на самом Косову и Метохији. И петнаест година након прогона, свега 2.000 до 4.000 интерно расељених лица је успело да оствари право на одржив повратак, због одсуства основних безбедносних, економских и социјалних предуслова.

Посебно је забрињавајуће стање у области заштите културног и верског наслеђа на простору Косова и Метохије у периоду који третира Извештај пред нама.

Наиме, почетком септембра непозната лица насилно су уклонила спомен плочу на путу Велика Хоча – Зочиште, коју су 21. августа, у знак сећања на отете колеге Ђуру Славуја и Ранка Перенића, поставили чланови Удружења новинара Србије, на месту где су 21. августа 1998. двојица новинара Радио Приштине киднаповани. Спомен плоча је највероватније трактором или неком грађевинском машином извучена из земље, заједно са бетонским постољем и однета са места, а њено уклањање је уочено 11. септембра. Више је него забрињавајућ податак по коме је ово трећи пут да се постављено спомен обележје уништава и уклања.

Не можемо не нагласити забринутост због угрожавања безбедности и константног притиска под којим се налазе монаси у једној од највећих српских светиња и објекту светске баштине под заштитом УНЕСКО - манастиру Високи Дечани. У току ноћи између 11. и 12. октобра, на помоћним објектима у оквиру манастирског имања црвеном и црном бојом су исписани графити са натписима „ИСИС“ (Исламска државе Ирака и Сирије) „Цалипхате ис цоминг“ (Калифат долази), УÇК (тзв. Ослободилачка војска Косова), АКСх (тзв. Албанска национална армија), као и два графита која су написали на арапском језику. О инциденту су обавештени припадници Косовске полицијске службе и КФОР-а, који су извршили увиђај. Током увиђаја, испред манастира се окупила група албанских екстремиста која је провоцирала и застрашивала српске монахе узвикујући „УÇК“. Већ наредне вечери на капији манастира Високи Дечани поново су исписани графити „ИСИС“ (Исламске државе Ирака и Сирије) и „АКСх“ (тзв. Албанска национална армија).

Нема сумње да би, да могу, аутори наведених графита на Косову и Метохији спроводили исту политику зла, мржње и смрти која је данас нарочито присутна у деловима Ирака, Сирије и Либана у којима делују терористи тзв. Исламске државе и коју читав нормалан, правдољубив и слободољубив свет осуђује. Искуство из протеклих деценија и пракса коју сада сведочимо застрашују Србе на Косову и Метохији. Ако УН нису у стању да заштите место које је њена специјализована агенција прогласила светском баштином, како ће, онда, сигурни остати домови, школе или богомоље неалбанског живља на у Покрајини?

Уважени председниче,

Као велику мањкавост Извештаја оцењујемо сегмент посвећен заштити имовинских права грађана на Косову и Метохији. Наиме, осим кратког осврта на рад Косовске агенције за имовину и броја случајева који су обрађени у извештајном периоду, као и броја нерешених случајева пред овом агенцијом, у Извештају се нигде не помиње стање имовине Срба и других неалбанаца.

Не помиње се какав је начин решавања имовинских случајева пред Косовском агенцијом за имовину, односно да ли је узурпатор напустио предметну имовину, да ли је власник ушао у посед своје имовине, те да ли је захтев за повраћај имовине одбијен. Такође се, као и у свим претходним извештајима, не помиње судбина напуштене имовине Срба и других неалбанаца на Косову и Метохији која је изложена новим узурпацијама од стране Албанаца, предмет је преварних трансакција између албанских купаца и наводних власника, изложена је уништењу и оштећењу, као и неоснованој експропријацији од стране општинских власти без икакве или без адекаватне компензације власницима.

Нигде се у Извештају не помиње судбина 18.500 тужби за накнаду штете за уништену и оштећену имовину Срба и других неалбанаца које се масовно одбијају или одбацују од стране судова на Косову и Метохији, а судови од тужиоца чији су захтеви одбијени захтевају плаћање високих судских такси, иако су у питању интерно расељена лица у тешком материјалном положају, која су од судова приликом утужења затражила ослобађање од судских трошкова.

Приметно је и овом приликом да је наведен само број завршених случајева пред Косовском агенцијом за имовину који подрзумева број донетих, али не и спроведених одлука, односно број власника уведених у посед. Сам чин доношења одлуке о повраћају узурпиране имовине на Косову и Метохији је још увек миљама далеко од стварног повраћаја те непокретне имовине у посед оригиналног власника. Управо то представља, поред личне несигурности, један од главних разлога због којег повратка интерно расељених лица на Косово и Метохију нема ни у приближно задовољавајућој мери.

Процес приватизације који спроводи Косовска агенција за приватизацију се и даље одвија у супротности са међународним и европским конвенцијама о људским правима. И даље је приметна приватизација јавних и друштвених предузећа која се налазе у српским срединама, а чија продаја лицима албанске националности представља губитак економских ресурса у српским срединама и додатно утиче на исељавање српског становништва са Косова и Метохије.

Подсетио бих вас на то да је УНМИК у одговору на писма Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије којима се тражи заустављање приватизације која се спроводи супротно Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, 22. априла 2013. одговорио како је приватизација преко Косовске агенције за приватизацију заиста супротна Резолуцији и Уредбама УНМИК-а, будући да Косовска агенција за приватизацију није правни следбеник Косовске поверилачке агенције, јер није основана на основу закона важећег на Косову и Метохији, у складу са Резолуцијом 1244.

Посебан проблем представља одлука Косовска агенције за приватизацију о ликвидацији хотела „Јуниор“ у Општини Штрпце, у којем се налази колективни центар за смештај 85 интерно-интерно расељених лица, који би у случају продаје наведеног хотела били још једном расељени, што је у крајњој линији неприхватљиво и са хуманитарног становишта.

Морам вас информисати и о томе да постоји озбиљна намера привремених институција самоуправе у Приштини за спровођење експропријације непокретне имовине физичких и правних лица на територији Општине Штрпце. Привремене институције у Приштини наводе да је разлог спровођења експропријације наводна изградња туристичког центра. Непокретна имовина више од 820 власника, физичких и правних лица, а између осталог и предузећа „Инекс ски-центар Брезовица“, углавном припада српском становништву, које представља већину у Општини Штрпце.

Имајући у виду то да су готово сви власници или држаоци имовине лица српске националности, сматрамо да наведена експропријација има дискриминаторни карактер, те да ће одизимање земље лицима српске националности имати за последицу исељавање преосталог српског становништва и промену етничке структуре Општине Штрпце. Оваквим радњама Привремене институције самоуправе у Приштини крше права Срба из Штрпца загарантована Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама.

Такође, Привремене институције у Приштини покушавају на противправан начин да присвоје својину Републике Србије на Косову и Метохији, занемарујући чињеницу да ће питање имовине Републике Србије и имовине привредних субјеката на територији Косова и Метохије бити предмет преговарачког процеса који Република Србија води са Привременим институцијама самоуправе уз посредовање Европске уније.

Србија се радује наставку преговора са Приштином, јер то доноси мир и стабилност у цео регион. Србија је, Господине Председниче, посвећена реформама и по том питању неће правити компромисе. Рачунајте на Србију као стуб стабилности и веома брзо, модерну и успешну земљу.

Уважене чланице Савета,

Господине Председниче,

Захваљујем вам на пажњи"

Најновије вести

Copyright © 2004 Влада Републике Србије / Email: omr@srbija.gov.rs